Megara (mitologija)
Megara (starogrčki: Μεγάρα) bila je, u grčkoj mitologiji, tebanska princeza i prva supruga mitskog heroja Herakla.
Megara je bila najstarija kći tebanskog kralja Kreonta, koji je možda bio brat Jokastin i ujak Edipov.[1] Ako se radi o istom Kreontu, Megarina majka je verovatno bila Kreontova žena Euridika te time sestra Menekejeva (Megarejeva), Likomedova, Hemonova i Pirina.
Antički izveštaji o imenima i broju dece koju je Megara rodila Heraklu variraju u zavisnosti o autora.[2] Prema Pseudo-Apolodorovoj mitografskoj Biblioteci, Megara je Heraklu rodila tri sina koji su se zvali Terimah, Kreontijad i Dejikon.[1] Dinija iz Argosa navodi ovu istu trojicu iz Biblioteke, ali im dodaje i četrvrtog, po imenu Dejon.[3] Tebanski pesnik Pindar navodi da je Megara rodila Heraklu osam sinova.[4] S druge strane, rimski mitograf Higin navodi da su imena njenih sinova bila Terimah i Ofit.[5]
,_from_the_Villa_Torre_de_Palma_near_Monforte,_3rd-4th_century_AD,_National_Archaeology_Museum_of_Lisbon,_Portugal_(12973806145).jpg)
Megaru je za Herakla udao njen otac, kao nagradu ovom heroju za to što je odbranio Tebu od Minijaca kod Orhomena, i par je dobio nekoliko sinova.[6] Zbog velike mržnje koju je osećala prema Heraklu, boginja Hera mu je privremeno pomututila razum. U svom ludilu, Herakle je ubio svoju decu, bilo tako što ih je postrelio strelama, bilo tako što ih je bacio u vatru.[7][8] Neki autori navode da je u nastupu ludila Herakle ubio i Megaru.[9] Prema nekim izvorima, nakon što je Herakle završio svojih dvanaest zadataka, Megara se udala za Heraklovog nećaka Jolaja i rodila mu Lipefilenu.[10][11]
Heraklova želja da se iskupi za ubistvo žene i dece obično se navodi kao razlog zbog koga je postao rob svom rođaku Euristeju, koji mu je zadao dvanaest zadataka. Euripid daje alternativni sled događaja u svojoj tragediji Herakle, gde radnja (agon) započinje Heraklovim dvanaestim zadatkom, tj. dovođenjem Kerbera iz podzemnog sveta. Drama počinje scenom u kojoj Megara, njena deca i Amfitrion kao molioci uz žrtvenik traže utočište bežeći od tiranina Lika, koji im preti dok se Herakle nalazi u podzemnom svetu.[12] Herakle se vraća da spasi svoju porodicu, ali Irida i duh ludila, Lisa (Lyssa) pomrače mu um i on ubija Megaru i svoju decu, verujući da zapravo napada Lika.[12] Rimski tragediograf Seneka Mlađi obradio je ovaj motiv u svojoj drami Pomahnitali Herkul.
Kad je sišao u podzemni svet, Odisej je tamo video Megaru, ali Homer se ne upušta u detalje mita vezane za nju, već samo navodi da je ona bila Kreontova kći i Heraklova supruga.[13] Helenistička pesma Megara nepoznatog autora donosi jedan dijalog u Tirintu koji vode tužna Megara i Heraklova majka Alkmena i u kome Megara oplakuje svoju decu i žali se na Heraklovo odsustvo tokom izvršavanja dvanaest zadataka.[14]
Čini se da su Heraklovi sinovi bili uključeni u Heraklov kult heroja u Tebi, koji je proslavljan tokom svetkovine koja se zvala "Herakleja" (Herakleia); tu je, iznad "Elektrine kapije", u Heraklovu čast pripremana gozba i prinošene su žrtve.[4] Herojski grobovi Heraklove i Megarine dece u Tebi posštovani su kao Chalkoarai.[15]
- ↑ 1,0 1,1 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 4, 11, II, 7, 8.
- ↑ Broj Megarinih sinova varira u odnosu na izvor; prema tebanskom predanju, bilo ih je osmorica (Kerényi, str. 185-186, citira Pindarovu Četvrtu olimpijsku odu), ali u Euripidovom Heraklu ima ih samo trojica, možda, prema Kerényiju, str. 186, zbog poštovanja pozorišne konvencija.
- ↑ Frazer, beleška 3 uz II, 7, 8, koja navodi da "drugi autori daju drugačije popise".
- ↑ 4,0 4,1 Stafford, Emma (2012). Herakles. New York, NY: Routledge. str. 182–183. ISBN 978-0415300681.
- ↑ Higin, Fabulae 31, 32, 72.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 4, 11.
- ↑ Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 11, 1.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 4, 12.
- ↑ Euripid, Herakle, 1001; Higin, Fabulae, 31, 8; 241.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 6, 1.
- ↑ Plutarh, Moralia "TDijalog o ljubavi" / Erotikos / Amatoria", Loeb, V. XII, str. 339.
- ↑ 12,0 12,1 Silk, Michael Stephen (1985). „Heracles and Greek tragedy”. Greece & Rome 32 (1): 1–22. DOI:10.1017/S0017383500030096. JSTOR 642295.
- ↑ Homer, Odiseja, XI, 265.
- ↑ Anonim, Megara.
- ↑ "Oni na koje ja pala kletva bronze" (Kerényi, str. 186).
- Pseudo-Apolodor, Biblioteka, Apollodorus, The Library, with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes. Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921. Online version at the Perseus Digital Library.
- Euripid, Heracles, translated by E. P. Coleridge in The Complete Greek Drama, edited by Whitney J. Oates and Eugene O'Neill, Jr. Volume 1. New York. Random House. 1938. Online version at the Perseus Digital Library.
- Homer, The Odyssey with an English Translation by A.T. Murray, Ph.D. in two volumes. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1919. Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website.
- Kerényi, Carl, The Heroes of the Greeks, Thames and Hudson, London, 1959.
- Pindar, Odes translated by Diane Arnson Svarlien. 1990. Online version at the Perseus Digital Library.
- Pindar, The Odes of Pindar including the Principal Fragments with an Introduction and an English Translation by Sir John Sandys, Litt.D., FBA. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1937. Greek text available at the Perseus Digital Library.