Lupo Servat
Lupo Servat (latinski: Lupus Servatus, oko 805–oko 862) bio je latinski pisac i benediktinski monah te opat Ferijera za vreme karolinške dinastije u Franačkoj, a nalazio se i na dvoru Karla Ćelavog i istakao se kao autor teoloških spisa.[1] Ponekad se smatra prvim humanistom ranog srednjeg veka u smislu humanista 15. i 16. veka, jer je pisao visokim književnim stilom, voleo učenost i velik deo vremena posvetio radu na rukopisima antičkih autora i kritici teksta.[2]
Lupo je rođen u uglednoj porodici na području nadbiskupije Sensa. Mnogi članovi njegove porodice držali su važne položaje u crkvi ili na franačkom dvoru. Njegov je otac bio iz Bavarske, a majka mu je je bila Frankinja. Početno je obrazovanje stekao u opatiji sv. Petra i Pavla u Ferrières-en-Gâtinais pod nadzorom Aldrika od Le Mansa, koji je tada obavljao dužnost opata u tom manastiru.[3] Tu je stekao obrazovanje s područka trivija i kvadrivija.
Lupo nije bio oduševljen školskom nastavom, ali je razvio veliku strast za proučavanje antičke književnosti. Aldrik je Lupa poslao u opatiju u Fuldi da tamo produbi svoje poznavanje teologije pod pokroviteljstvom Hrabana Maura. Nakon godina proučavanja i pisanja stekao je znatan ugled kao učeni čovek. Hraban je svom učeniku davao da prevodi tuđa i piše svoja dela. Tokom boravka u Fuldi (oko 830–836) postao je učenik i blizak prijatelj učenog Einharda, čiji je Život Karla Velikog među prvima pročitao i pohvalio ga zbog stila kojim je pisan (Pismo, 1, 5). Lupo je Einhardu napisao pismu u kojem je izrazio svoje divljenje i zatražio od Einharda da mu posudi neka svoja sekularna dela (to će postati Lupov običaj).[4] Prema njegovom mišljenju, obrazovanje treba ceniti, ali ne kao nešto što ima neku svoju namenjenu svrhu, nego kao dobro po sebi (Pismo, 1, 5). Stoga se zanimao ne samo za hrišćanske, nego i za paganske antičke autore, pa čak i one koji nisu pripadali školskom kanonu u karolinškom razdoblju, kao što su Svetonije, koga je čitao kao tek jedan od retkih u srednjem veku, i Ciceron, čija je sva dela, izgleda, poznavao, dakle ne samo njegove poznatije spise s područja retorike, i koga vrlo često spominje i citira. Rukopise je posuđivao od Einharda (Pismo, 1, 6) i iz manastirske biblioteke u Fuldi i u vezi s tim održavao korespondenciju s opatom Markvardom (Pisma, 10, 4; 91, 4).
Još pre no što se vratio u Francusku Lupo je postao poznat na dvoru, a naročito ga je cenila carica Judita, druga žena Ludovika Pobožnog.[5] Lupo se 836. vratio u Ferrières i potom živeo uobičajenim monaškim životom, premda je bio priznat kao najučeniji čovek u Ferrièresu, sve dok 22. novembra 840. nije izabran za opata manstira. Za taj je izbor imao zahvaliti carici Juditi i njenom sinu, Karlu Ćelavom, čije je političke interese uvek branio.
Kad je 840. umro Ludovik Pobožni, u državi su izbili različiti ustanci i sukobi. Jedan od njegovih sinova, Lotar, koji je nedavnio bio imenovan za cara, napao je zapadne teritorije Karla, koji je bio određen za Ludovikovog naslednika. Tadašnji opat u Ferrièresu, Odon, nije znao kojem od dvojice vladara treba da iskaže svoju odanost. Naposletku je podržao Lotara, bilo zato što mu se činilo da će on pre dati podršku Ferrièresu ili zato što ga je smatrao legitimnim naslednikom i predstavnikom jedinstvenog carstva. Kad je postignut Verdenski sporazum, Lotar je Karlu prepustio oblasti u kojima se nalazio i Ferrières.
Zbog Odonove ranije podrške Lotaru Karlo ga je smenio s dužnosti opata, a brigu o manastiru preuzeo je Lupo. Njegov položaj opata formalizovan je nakon izbora koji su organizovani na podsticaj Karla Ćelavog, zahvaljujući Lupovim vezama s Karlovom porodicom. Nakon toga Lupo je uzeo aktivnog učešća u političkim i crkvenim događajima tog doba. Kao opat posvetio se i duhovnim i zemaljskim poslovima manastira. Neumorno je pisao u nastojanju da povrati manastirsku zemlju koja je bila predata jednom privatnom vlasniku, zbog čega je manastir izgubio značajne prihode.
U to je doba bilo uobičajeno da neki opati služe kao vojni zapovednici odreda koje bi sami prikupili, u slučaju da vladar odluči krenuti u rat. Ferrières se nalazio među manastirima koju su imali obavezu da prikupe vojnike i osiguraju im smeštaj. Međutim, Lupo nije bio naročito voljan da se prihvati uloge vojnog zapovednika. Napisao je pismo biskupu moleći ga da upotrebi svoj uticaj na kralja tako da Lupo može ostati u manastiru kao opat.
Tokom rata između Karla Ćelavog i Pipina I Akvitanskog Lupo je bio zarobljen u bici kod Toulosea 721. godine, no ubrzo je otkupljen s još nekoliko visoko pozicioniranih zarobljenika.
Godine 844. Lupo je poslat u Burgundiju da izvrši manastirske reforme o kojima je odlučio sinod održan u Germignyju (843),[6] i prisustvovao je sinodu u Verneuilu na reci Oazi, čije je temeljne kanone i napisao. Učestvovao je i na nekoliko drugih crkvenih sabora, od kojih je posebno značajan sabor u Soissonsu 853. godine, a igrao je i važnu ulogu u tada aktuelnom sporu oko predestinacije. Verovao je u dvostruku predestinaciju, ne u smislu da je bog unapred osudio neke ljude na proklestvo, nego da bog unapred poznaje grehe ljudi i da je unapred odredio kaznu za njih. "Lupo ne samo da je učestvovao u najživljoj crkvenoj raspravi tog doba, nego se načinom raspravljanja pokazao kao vešt dijalektičar u vreme kad je dijalektika bila dosta slabo razvijena".[7]
Lupo je 847. pratio Karla Ćelavog na jedan sastanak u Meerssenu, gde su se tri brata ponovo zaklela na međusobni mir. Poslat je u jednu misiiju papi Lavu IV 849. godine. Kad je Nominoj, vojvoda Bretanje, zaratio na Karla Ćelavog, Lupo mu je poslao pismo puno oštrih prekora. Poslednji put sena području politike pojavljuje 862. godine na sinodu u Pistesu, gde je sastavio osudu Roberta, nadbiskupa Mansa. U poslednjim godinama Lupovog života Normani su napali i razorili njegov manastir.
Lupo zauzima značajno mesto u istoriji srednjovekovne književnosti, u okviru koje je delovao kao jedan od najučenijih i najprofinjenijih pisaca 9. veka. Tokom vladavine Karla Ćelavog postojala je živa književna delatnost. Lupova pisma, od kojih je sačuvano njih 132, pokazuju književnu eleganciju i predstavljaju važan istorijski izvor. Većina pisama upućena je crkvenim dužnosnicima, monasima u obližnjim manastirima, klericima, papama Benediktu IIII i Nikoli I, zatim Karlu Ćelavom i Lotaru. Lupova dela pokazuju da ih je pisao istinski klasičar i veliki poštovalac Ciceronovog stila.[8]
Godine 839. Waldo, opat u manastiru sv. Maksimina u Trevesu, zatražio je od Lupa da napiše Život Maksimina (Vita Maximini), biskupa trijerskog (umro 349) i Život Wigberta (Vita Wigberti), opata Fritzlara u Hesseu (umro 747). U njegovim se Pismima (Epistolae) gotovo na svakoj strani nalaze direktni navodi ili parafraze iz Vulgate, koji ukazuju na njegovo dubinsko poznavanje tog izdanja Biblije.[9]
U sporu o predestinaciji napisao je traktat O tri pitanja (De tribus quaestionibus), koje se bavilo slobodnom voljom, predodređenjem i univerzalnošću iskupljenja. Da bi ilustrovao učenje crkve o ovim pitanjima, navodi relevatne odlomke iz dela crkvenih otaca u delu Zbornik o tri pitanja (Collectaneum de tribus quaestionibus).[10]
Lupo je neumorno tražio i prikupljao rukopise s delima antičkih rimskih pisaca.[11] Zbog svoje strasti za prepisivanjem i čuvanjem rukopisa smatra se uticajnom ličnošću srednjovekovne književnosti i prvim humanistom u smislu humanista 15. i 16. veka.[8] Iako se u svojim delima i pismima pre svega bavi teološkim pitanjima, teologija nija bila njegov primarni interes.[9] Njega je pre svega zanimala filologija i današnji naučnici sve više spoznaju s koliko je detaljnim analitičkim pristupom Lupo proučavao tekstove starih autora do kojih bi uspeo doći.[9] E. K. Rand s Harvardskog univerziteta spominje "čak pet rukopisa koji sadrže Lupove ispravke ili zabeleške i jedan koji je u celini sastavio taj učenjak". To su rukopisi Ciceronovih dela O govorniku (De oratore) i O iznalaženju tema za besedu (De inventione), kao i njegovih Pisama, te komentar uz Vergilija i revizija kodeksa Bernensis 366.
- ↑ Buckwald, Hohlweg & Prinz 1984, str. 288
- ↑ Rodgers 1987, str. 191
- ↑ Graipey 1967, str. 22
- ↑ Graipey 1967, str. 24
- ↑ Graipey 1967, str. 29
- ↑ Mas Latrie 1836, str. 362
- ↑ Laitner 1931, str. 265
- ↑ 8,0 8,1 Budimir & Flašar 1991, str. 266
- ↑ 9,0 9,1 9,2 Regenos 1966, str. IX
- ↑ Graipey 1967, str. 34
- ↑ Rand 1931, str. 471
- Buckwald, Wolfgang; Hohlweg, Armin; Prinz, Otto (1984). Rečnik grčkih i latinski pisaca antike i srednjeg veka [Tusculum-Lexicon griechischer und lateinischer Autoren des Alterums und des Mittelalters]. Beograd: Vuk Karadžić.
- Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd: Naučna knjiga.
- Graipey, Robert J. (1967). Lupus of Ferrieres and the Classics. The Monographic Press.
- Laitner, M. L. W. (1931). Thought and Letters in Western Europe, A.D. 500–900. New York.
- Mas Latrie, Louis (1836). Chronologie historique des papes, des conciles généraux et des conciles des Gaules et de France. P. H. Krabbe.
- Nelson, Janet L. (1992). Charles the Bald. Longman Group.
- Rand, E. K. (1931). Speculum, Vol. 6, No. 3.. Medieval Academy of America.
- Regenos, Graydon W. (1966). The Letters of Lupus Servatus. The Hague: Martinus Nijoff.
- Rodgers, R. H. (1987). Speculum, Vol. 62, No.1.. Medieval Academy of America.
