Konstantin III (uzurpator)
Za ostale upotrebe, v. Konstantin (razvrstavanje).
Ukoliko ste tražili članak o vizantijskom caru iz 7. veka, vidite članak Iraklije Novi Konstantin (641).Flavije Klaudije Konstantin (lat: Flavius Claudius Constantinus), poznatiji kao Konstantin III, bio je zapadnorimski uzurpator od 407. do svoje smrti septembra 411. godine.
Pre nego što je izabran za cara budući Konstantin III je bio običan vojnik u rimskoj Britaniji. Pošto je vrhovni zapovednik zapadnorimskih vojski Stilihon u toku 406. povukao brojne vojnike sa Rajne i iz Britanije kako bi branio Italiju od najezde gotskog kralja Radagajsta, u rimskoj Britaniji je došlo do pobune. Već 406. za protivcara je izabran izvesni Marko, a zatim i Gracijan i najposle, pre svega zbog svog imena po istoričaru Oroziju, i Konstantin. Odmah pošto je izvikan, Konstantin je 407. prešao La Manš sa glavninom britanskih vojski tako da se ta godina smatra tradicionalnom godinom konačnog rimskog povlačenja sa Britanskih ostrva.
U Galiji, Konstantin III je zatekao tešku situaciju pošto su 31. decembra 406. plemena Vandala, Sveva i Alana prešla zaleđenu Rajnu i krenula da pustoše i pljačkaju po Galiji sve do Pirineja. Njihov trag su sledili Burgundi i Alamani. U takvim prilikama Konstantin je sve svoje snage skoncentrisao na pridobijanje rimskih poluga vlastu u Galiji i zauzimanje rajnskih prelaza. Sa druge strane, car Honorije i Stilihon su u Konstantinu videli veću opasnost po zapadnorimski dvor i poslali su protiv njega carsku vojski pod komandom Gota Sara. Pošto je Konstantin odbio Sara i stavio pod svoju vlast teritorije severno od Alpa, Stilihonov položaj, opterećen i optužbama o saradnji sa Alarihom i njegovim Vizigotima, je bio teško uzdrman tako da je optužen za veleizdaju i pogubljen 22. avgusta 408. godine. U toku leta 408. Konstantin III je utvrdio svoju rezidenciju u galskom gradu Arelatu (Arlu) i svog sina Konstansa je proglasio za cezara i sa vojskovođom Gerontijem ga je poslao da zauzme i Hispaniju. U Hispaniji su Konstantinovi ljudi, po rečima Olimpijodora iz Tebe, zarobili nekoliko Honorijevih rođaka i nedugo zatim ih pobili u Galiji. Sam Honorije je u to vreme bio teško pritisnut od strane Vizigota i u Raveni je spremno prihvatio emisare koji su zatražili priznanje Konstantinove titule avgusta. Kao legitimni predstavnik Teodosijeve dinastije i u svakom pogledu stariji avgust po rangu, Honorije je priznao Konstantina za savladara i u znak priznanja mu poslao purpurni carski plašt. Ipak, istočnorimski dvor u Konstantinopolju nikada nije priznao Konstantina za člana carskog kolegijuma. Događaji koji su usledili su pokazali da je Honorijevo priznanje bilo i vrhunac Konstantinovog carevanja.
Prvi udarac došao je od strane vojskovođe Gerontija koji se odmetnuo i proglasio svog sina Maksima za cara. Kako bi dobio spremnu i efikasnu vojsku Gerontije je septembra ili oktobra 409. otvorio pirinejske prevoje Vandalima, Alanima i Svevima koji su se potom prebacili na Pirinejsko poluostrvo. Konstans, koji je u ime svog oca upravljao Hispanijom, poražen je od strane Gerontija i morao je da se povuče u Vjen u Galiji. Pošto je Honorije svoje priznanje uslovio dobijanjem pomoći protiv Vizigota, Konstantin je početkom 410. prešao Alpe ali se nije otvoreno sukobio sa Alarihom najverovatnije zbog odsustva Honorijeve konkretne pomoći. Po povratku u Galiju Konstantin, koji je sada praktično bio u otvorenom sukobu i sa Honorijem, je proglasio za avgusta svog sina Konstansa, dok je drugom sinu Julijanu dao najviši senatorski rang nobilisima.
Najzad, Konstantinovo galsko "carstvo" je 411. napadnuto iz dva pravca: iz Hispanije ga je napao Gerontije predvodeći vojsku dobrim delom sastavljenu od varvara, a iz Italije Honorijev novi vrhovni vojskovođa Flavije Konstancije. Gerontije je opseo i zauzeo Vjen gde je mladi avgust Konstans i ubijen. Konstantin se utvrdio u svojoj rezidenciji Arelatu ispred čijih zidina su se susrele Gerontijeva i Konstancijeva vojska. Gerontijevi vojnici su većim delom prebegli Konstanciju i vladar Hispanije i njegov sin Maksim su se vratili južno od Pirineja gde su ubrzo stradali. Konstancije je zatim opseo Arelat, potukao vojsku odanu Konstantinu koja je pokušala da razbije opsadu i zauzeo grad. Konstantin se sklonio u jednu od gradskih crkava gde je zajedno sa sinom Julijanom posvećen za hrišćanskog sveštenika. Konstanciju se predao pod zakletvom da će biti ostavljen u životu. Zatim su Konstantin i Julijan poslati caru u Ravenu ali su nedalego od rezidencije Teodosijevog sina pogubljeni u znak odmazde zbog ubistva Honorijevih rođaka 408. godine. Njihove glave su prispele u Ravenu 18. septembra 411. i docnije su bile javno izložene u Kartaheni u Hispaniji.
O karakteru Konstantina nekoliko beležaka su ostavili pozniji galski autori koji su možda poznavali lokalnu tradiciju. Tako je po Sidoniju Apolinaru njegov najveći greh bila kolebljivost, a po Grguru Turskom proždrljivost. Savremenik događaja Olimpijodor smatrao je pak da su posle uklaljanja Konstantina Vandali, Alani i Svevi stekli prva trajnija uporišta u gradovima Galije i Hispanije.
- The Cambridge Ancient History, vol. XIII, The Late Empire, A.D. 337 - 425, Eds. A. Cameron, P. Garnsey, Cambridge 1998, str. 122 - 130.
- The Prosopography of the Later Roman Empire II: A.D. 395-527, Ed. J.R. Martindale, Cambridge 1980, str. 316-7.