Govor Kalamama
Govor Kalamama (pali: Kalama Sutta) je Budin govor čuven po tome što ohrabruje sumnju i slobodno istraživanje, dovođenje u pitanje i učenja i učitelja, što je netipično za bilo koju religiju.[1]
Duh čitavog govora ukazuje na učenje koje je lišeno isključivosti, slepe vere, dogmatizma i netrpeljivosti. Buda ga je održao u mestu Kesarija (ranije Kesaputa), u oblasti u kojoj je živeo narod Kalama.
Govor je sačuvan u okviru Pali kanona.
Pošto se Kesaputa nalazila na ivici šume pogodne za život u samoći, služilo je kao usputna stanica mnogim grupama asketa. Zahvaljujući njihovim čestim zadržavanjima u gradu, stanovnici su imali prilike da upoznaju mnoga filozofska i religijska učenja, ali su ih protivrečnosti među njima ostavljale zbunjenima u šta da veruju i kome da se priklone. Kada su Kalame došle da slušaju Budu, on ne ide tragom ostalih učitelja, koji hvale sopstveno učenje, a kude ostala. On odlučuje da ih ka razumevanju uputi suprotnim putem.[1]
Da, Kalame, normalno je što sumnjate i u nedoumici ste, jer nedoumica je nastala iz onoga što je sumnjivo. Zato, Kalame, ne dajte se zavesti onim što se prepričava, ni što je postalo tradicija; ni tvrdnjama, ni zato što je u skladu sa svetim knjigama, ni logičkim zaključcima i domišljanjima, ni zato što se po svemu čini da je tako, ni zato što vam neko gledište izgleda uverljivo, ni zato što tako kaže isposnik koji vam je učitelj. Tek onda, Kalame, kada sami uvidite da su određene stvari nepovoljne i pogrešne, tek tada ih napustite... A kada sami uvidite da su određene stvari povoljne i ispravne, tek tada ih prihvatite i sledite.[2]
– Buda
Pošto je umirio slušaoce tvrdnjom da je sasvim normalno što su zbunjeni, Buda ih podučava isključivo na osnovu onoga što su u stanju neposredno da vide i dožive. Kao prvu lekciju on ukazuje na nešto što je lako proverljivo, a to je da postoji direktna veza između postupaka i stanja uma, s jedne strane, i doživljaja sreće i patnje, sa druge. On ukazuje na to da loši postupci i loša mentalna stanja uzrokuju patnju za nas, ali i za druge. I obrnuto, dobri postupci i dobra mentalna stanja vode sreći i dobrobiti, prvo za nas, što onda omogućuje da doprinesemo sreći i dobrobiti drugih.[1]
Zatim Buda navodi deset pogrešnih merila za prihvatanje nekog učenja kao istinitog:[1][3]
- predaja (anussava), koja je, prema kazivanju sveštenika, potekla od božanstva, a potom usmeno prenošena s generacije na generaciju;
- tradicija (paramparā), koja se takođe prenosi s generacije na generaciju, a svojom starinom zadobija status autoriteta;
- glasine ili prepričavanja (itikirā), rašireno mišljenje u grupi ljudi ili opšti konsenzus;
- sveti tekstovi (piṭaka sampadāna), koji se smatraju božjom objavom, te stoga nepogrešivim.
- logičko domišljanje (takkahetu),
- posredno zaključivanje, na osnovu znakova i nagoveštaja (nayahetu),
- zdravorazumsko zaključivanje (akaraparivitakkena)
- deduktivno zaključivanje, u skladu s usvojenim gledištem (ditthiniđđhanakkhantiya).
- harizma govornika, što može uključiti visoku titulu, veliki broj pristalica i tako dalje;
- privrženost učitelju (skt. guru; pāli: garu).
Kada je ukazao na pogrešna merila, Buda daje savet kako proceniti:
Kalame, tek kada se sami uverite: ’Ove stvari su štetne, ove stvari su sramotne, njih kritikuju i mudraci; onome ko ih čini donose štetu i patnju’, tek tada ih napustite.[1]
– Buda
Budin kriterijum je pragmatičan, usmeren na čovekovu dobrobit, na univerzalnu težnju za izbegavanjem patnje i dostizanjem sreće. Čak iako zanemarimo brigu o životu posle smrti, još uvek imamo jak razlog da se klonimo štetnih stanja uma poput pohlepe, besa, mržnje, zavisti ili obmane, kao i štetnih postupaka kakvi su ubijanje, krađa, laganje, ogovaranje i slično. Oni nam nanose štetu već ovde i sada, a njihovo izbegavanje sreću mirne savesti.[1]
Govor Kalamama se ponekad tumači da treba da se oslonimo isključivo na sopstveno iskustvo kako bismo utvrdili je li neko učenje tačno ili pogrešno. Međutim, iako Buda odvraća od oslanjanja na slepu veru, on ipak ne zagovara isključivu merodavnost ličnog stava u duhovnim stvarima. Među merilima za trezveno promišljanje stoji i mišljenje mudrih. Izgleda da govor promoviše pristup korak po korak: kao preporuku uzimamo savet od onoga koga smatramo mudrim, zatim tu preporuku proveravamo kroz iskustvo, analiziramo koje nam rezultate donosi i, ako se pokaže korisnim, usvajamo ga. Ako se, pak, ispostavi da pridržavanje tog saveta šteti našoj dobrobiti, treba ga potpuno odbaciti, bez obzira na rečitost i harizmatičnost „učitelja” i druga merila koja mu idu u prilog.[1]
Ovaj govor takođe tpokazuje da motiv za vrlinu nije nužno samo verovanje u život posle smrti, već sreća kroz prevladavanje pohlepe, mržnje i obmanutosti već u ovom životu.[1]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Kovačević 2014: str. 85–87
- ↑ Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao
- ↑ „Pouka Kālāmama”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-04. Pristupljeno 08. 09. 2015.
- Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd.