Prijeđi na sadržaj

Gori, moja gospođice!

Izvor: Wikipedija
Hoří, má panenko!
RežijaMiloš Forman
ProdukcijaRudolf Hájek
ScenarioMiloš Forman
Jaroslav Papoušek
Ivan Passer
(prema priči Václava Saseka)
UlogeJan Vostrčil
Josef Šebánek
Josef Valnoha
František Debelka
MuzikaKarel Mareš
Premijera
15. 12. 1967 (1967-12-15)
Jezikčeški
Trajanje73 min.
Država Čehoslovačka
 Italija
Tehnička ekipa
FotografijaMiroslav Ondříček
MontažaMiroslav Hájek

Hoří, má panenko! (sh. Gori, moja gospođice!)[1] je čehoslovačko-italijanska filmska komedija snimljena 1967. u režiji Miloša Formana. Film je poznat kao njegovo poslednje ostvarenje pre odlaska na Zapad, ali i kao jedno od najznačajnijih ostvarenja čehoslovačkog Novog talasa.

Radnja

[uredi | uredi kod]

Nespretna dobrovoljna vatrogasna jedinica u malom čehoslovačkom gradu organizuje bal u gradskoj kući, uključujući tombolu i izbor za mis. Vatrogasci takođe planiraju da poklone malu svečanu vatrenu sekiru kao rođendanski poklon svom penzionisanom predsedniku, koji boluje od raka (iako veruju da on sam to ne zna jer je lekarima bilo zabranjeno da otkrivaju neizlečive bolesti svojim pacijentima). Tokom priprema za bal, čovek slučajno zapali transparent, a njegove nespretne kolege mu slučajno obore merdevine, ostavivši ga da visi sa plafona.

Nagrade namenjene za tombolu počinju da nestaju: torta, flaša konjaka, švargla i čokoladna kugla. Josef, jedan od vatrogasaca, vidi da nedostaju nagrade, ali se svi pretvaraju da ne znaju ništa o krađama; na kraju sazna da je čak i njegova žena umešana. Tokom bala, posvađana komisija vatrogasaca traži kandidate za izbor za mis, ali imaju poteškoća da ih pronađu. Čovek kupuje piće članovima komisije da ih ubedi da među kandidate uvrste i njegovu ćerku. Zaljubljeni par se ljubi ispod stola za tombolu.

Posle mnogo muke, pronađeno je sedam (i na kraju osam) takmičarki za izbor. Rečeno im je da će pobednik uručiti poklon predsedniku nakon takmičenja, a komisija ih uči kako da poziraju i hodaju. Međutim, kada takmičenje počne, devojke beže iz sale i zaključavaju se u kupatilo. Shodno tome, gomila pokušava na brzinu da dovede nove kandidatkinje na binu. Na kraju starica biva krunisana kao pobednica.

Odjednom se čuje vatrogasna sirena; gori kuća lokalnog starca, gospodina Havelke. Svi koriste priliku da napuste gradsku kuću a da ne plate piće. Nespremni vatrogasci kasne, a potom im se vozilo zaglavi u snegu. Uspevaju da spasu deo nameštaja i životinje iz kuće, ali ne mogu ništa da učine protiv požara, koji je uništio celu kuču. Sto koji su izvukli je pozajmljen od gospodina i koristi se za prodaju alkohola gomili koja gleda požar.

Kako bi pomogli gospodinu, koji je izgubio gotovo sve, ljudi poklanjaju svoje karte za tombolu. Međutim, pošto su ukradene skoro sve nagrade tokom bala, ostalo je samo nekoliko predmeta male vrednosti. Vatrogasci najavljuju da će ugasiti svetla kako bi lopovi dobili priliku da vrate nagrade bez posledica. Međutim, u mraku su i svi preostali predmeti ukradeni, a kada se svetla ponovo upale, Josef je uhvaćen kako vraća sir koji mu je žena ukrala. Vatrogasni odbor se povlači kako bi razgovarao o tome kako će sačuvati svoj ugled. Vraćaju se u sada praznu salu, u kojoj je ostao samo njihov penzionisani predsednik. Komisija mu poklanja poklon kutiju i on im od srca zahvaljuje, ali kada je otvori, ispostavlja se da je i sama sekira ukradena. Sledećeg jutra, napolju u snegu, Havelka leže u krevet izvučen ispred ruševine njegovog doma dok ga nadgleda vatrogasac zadužen da drži stražu.

Uloge

[uredi | uredi kod]

Produkcija

[uredi | uredi kod]

Nakon uspeha Ljubavi jedne plavuše (1965), Forman, zajedno sa kolegama scenaristima Ivanom Passerom i Jaroslavom Papoušekom, nije mogao da se koncentriše na njihov naredni scenario i otputovao je u mali severnočeški grad Vrchlabí gde bi mogao da se fokusira na pisanje. „Jedne večeri, da se zabavimo, otišli ​​smo na pravi vatrogasni bal“, priseća se Forman. „Ono što smo videli bila je takva noćna mora da nismo mogli da prestanemo da pričamo o tome. Zato smo napustili ono o čemu smo pisali da bismo započeli ovaj scenario.“[2]

Film je sniman u tipičnom lokalnom Domu kulture „Na střelnici“ u Vrchlabíju.

Forman, kome je to bilo prvo ostvarenje u boji, je film snimao u svom uobičajenom cinema verite stilu, te većina glumaca nisu bili profesionalci, već naturščici iz samog Vrchlabíja (npr. Josef Šebánek, Milada Ježková). Da bi se snimio prirodan zvuk njihovih glasova, bila je neophodna tišina na setu, tako da se tokom scena dijaloga glumaca bend samo pretvarao da svira, a plesački parovi su nosili vunene čarape ili papuče.[3]

Kontroverza

[uredi | uredi kod]

Forman je prokomentarisao pitanje da li njegov film treba posmatrati kao alegoriju društva tog vremena:[4]

Nisam želeo da dam neku posebnu poruku ili alegoriju. Hteo sam samo da napravim komediju znajući da će film, ako budem realan i iskren, automatski otkriti alegorijski smisao. To je problem svih vlada, svih komiteta, uključujući i vatrogasne komitete. Da se ​​trude i pretvaraju se i najavljuju da spremaju ljudima veselo, zanimljivo, zabavno veče ili život. I svi imaju najbolje namere... Ali odjednom se sve pretvori u takvu katastrofu da je za mene ovo vizija onoga što se danas dešava u svetu.

Vatrogasne kompanije širom Čehoslovačke protestovale su da je film napad na njihov integritet, do te mere da su Forman i njegov tim osećali obavezu da obiđu zemlju i razuvere javnost.[4] Članovi Komunističke partije Čehoslovačke su kritikovali cinični ton filma. Međutim, film je postao veliki hit u čehoslovačkim bioskopima, prodavši preko 750.000 karata, delom zbog toga što je Forman uživao određeni međunarodni ugled, a delom zbog toga što je tadašnja Čehoslovačka proživljavala period liberalizacije poznat kao Praško proleće. Tako je film čak bio i službeni čehoslovački kandidat za Oscara.

Problem je nastao kada je Carlo Ponti, italijanski producent filma, bio nezadovoljan filmom i prekinuo finansiranje, ostavivši Formana da se suoči sa mogućom 10-godišnjom zatvorskom kaznom zbog „ekonomske štete državi“. Forman se dovezao iz Londona u Pariz da vidi Clauda Leloucha, koji je pre obećao da će kupiti međunarodna prava za bilo koji Formanov film, samo da bi saznao da je Lelouch u to vreme bio u Maroku. Forman se igrom slučaja susreo sa Claudom Berrijem, koji je kontaktirao Françoisa Truffauta, i nakon gledanja filma obojica su pristali da otkupe međunarodna prava za distribuciju.[5]

Tokom pregovora je Praško proleće okončala invazija Varšavskog pakta 1968. godine; Hoří, má panenko! i njegovi drugi filmovi su zabranjeni, a Forman je emigrirao u SAD. Zabrana je skinuta tek nakon pada komunističkog režima 1989. godine.[6][7]

Priznanja

[uredi | uredi kod]

Film je nominovan za najbolji strani film na 41. dodeli Oskara.[8] Takođe je ušao u izbor na Filmskom festivalu u Kanu 1968. godine,[9] ali je te godine festival otkazan zbog događaja u maju 1968. u Francuskoj.

Izvori

[uredi | uredi kod]
  1. „Гори, моја госпођице: Неподобан мали човек”. www.kinoteka.org.rs. 2020-03-02. Pristupljeno 2024-07-14. 
  2. Kusin, Vladimir V. (1971) (en). The Intellectual origins of the Prague Spring: The Development of Reformist Ideas in Czechoslovakia 1956–67. A Study of Normalisation in Czechoslovakia 1968–1978. Edinburgh: Q Press. str. 136. 
  3. Alois Humplík: Hoří má pananko – ve Vrchlabí, u: Kino (časopis), 5/1967
  4. 4,0 4,1 Hames, Peter (2005). The Czechoslovak New Wave. London, New York: Wallflower Press. ISBN 1904764428. 
  5. Liehm, Antonin J. (1975). Miloš Forman Stories. New York: International Arts and Science Press. str. 90-91. ISBN 0-87332-051-4. 
  6. Hoberman, J.. „The Firemen's Ball” (en). The Criterion Collection. Pristupljeno 2021-11-11. 
  7. „Revisiting The Firemen's Ball (Milos Forman, 1967) | UCLA Film & Television Archive”. www.cinema.ucla.edu. Pristupljeno 2021-11-11. 
  8. „The 41st Academy Awards | 1969” (en). www.oscars.org. 2014-10-04. Pristupljeno 2024-07-14. 
  9. „HORI MA PANENKO” (en-US). Festival de Cannes. Pristupljeno 2024-07-14. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]