Gautama Buddha
| Sidarta Gautama | |
|---|---|
| antika | |
| severna Indija | |
 | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | oko 566. p. n. e. Lumbini |
| Smrt | oko 486. p. n. e. Kušinagar |
| Filozofija | |
| Škola/Tradicija | analitička teorija (kasnije budistička filozofija) |
| Glavni interesi | patnja, um, svest |
| Znamenite ideje | |
Sidarta Gautama (sanskrit) ili Sidata Gotama (pali) (oko 566. p. n. e. do 486. p. n. e.[1]) je bio mudrac[2] i putujući učitelj koji je živeo na području današnje severne Indije i Nepala. Osnivač je budizma, svetske religije koja se prostire uglavnom u južnoj, istočnoj i jugoistočnoj Aziji.
Rođen je u maloj republici Šakja, u podnožju Himalaja (današnji Nepal i Indija), kao pripadnik vladajuće kaste. Nije bio kraljević, kako glasi legenda, već mladi plemić koji je, gonjen mislima o čovekovoj krhkosti i patnji, otišao u isposnike.[3] Posle perioda traganja, u 35. godini života, doživeo je iskustvo koje ga je iz korena promenilo i od tada je poznat kao Buda („Budni“), ili Šakjamuni, mudrac iz Šakje.
Prema sopstvenim rečima, za života je postigao potpunu budnost, odnosno oslobođenje uma. Propovedajući o svom iskustvu, privukao je mnoštvo pristalica u severoistočnoj Indiji. Osnova Budinog učenja leži u vežbanju i ovladavanju umom[4] i pretežno se bavi opisivanjem prirode uma, istraživanjem različitih njegovih karakteristika, kao i razradi načina na koji se može menjati i osloboditi.[5]
Sam Buda ne propoveda nikakvu religiju, nego se prema njoj odnosi kritički.[6] U svoje vreme je bio poznat kao „rušilac“ i protivnik svih verskih sistema, božanskih planova sveta, i gledišta o prošlosti i budućnosti.[7] Škola koju je osnovao za njegova života se nazivala „analitička teorija“ (vibhađđa-vada).[7] Suština njegovog učenja, kako je uporno ponavljao, je isključivo analiza patnje.[8]
Kada je umro, u 80. godini života, iza sebe je ostavio dobro učvršćenu monašku zajednicu, koja se naziva sanga.[3]
U teravada budizmu se poštuje kao poslednji u nizu od 28 Buda. U hinduizmu se poštuje kao deveti i pretposlednji avatar boga Višnua.[9]
Biografija
Datiranje Budinog rođenja varira između 624. i 445. godine pre nove ere.[10] Sidarta Gautama je rođen oko 560. p. n. e. u maloj republici Sakja,[11] u mestu Lumbini[12] na severu Indijskog poluostrva (sadašnji južni Nepal), u vreme kada je to područje bilo jedno od središta intelektualne i duhovne delatnosti. Sidartin otac je bio član saveta republike Šakja, a on je sebe opisivao kao kšatriju, člana vladajuće kaste.[11]
Prema kasnijoj budističkoj legendi, Buda je bio kraljevski sin, a njegov otac, Sudodana Gautama, je bio radža (kralj) plemena Sakja.[11] Sudodanina prestonica je bio grad Kapilavastu u podnožju Himalaja. Majka mu je bila kraljica Maja, kći kraljeva ujaka koji je takođe bio kralj susednog područja istog Šakja plemena.
U budističkim životopisima, mitologija preteže do tačke gde Budu pregvara u prototip "božanskog čoveka" u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajedničke osobine sa savršenim ljudima u drugim religijskim tradicijama.[10]
Rođenje
Prema mitskoj verziji, kralj i kraljica dugo godina nisu imali dece, sve dok jedne noći kraljica Maja nije usnila neobičan san u kojem je videla kako joj budući Buda kao beli slon ulazi u utrobu, nakon čega je zatrudnela. Do porođaja je došlo u šumarku Lumbini, za vreme Maha Majinog putovanja između Kapilavathua i njenog roditeljskog doma. Dvorjani koji su se zatekli uz nju otpratili su majku i dete natrag u Kapilavathu. Kraljevo je veselje bilo izuzetno i sina je nazvao Sidharta, što znači „svaka želja ispunjena“.[13] Međutim, na kraljevu dvoru, sreću je ubrzo zatamnila tuga, jer je kraljica Maja umrla nakon sedam dana. Njena mlađa sestra, Mahaprađapati, usvojila je dete i negovala ga s ljubavlju.
Mladost
Prema predanju, pustinjak Ašita, koji je živeo u obližnjim planinama, sišao je do dvora da vidi dete, i tada je izrekao sledeće proročanstvo: „Ovaj će kraljević, ako ostane na dvoru, kad odraste postati velik kralj i podjarmiće čitav svet. Ali, ako napusti dvorski život i posveti se veri, postat će Buda, spasitelj sveta“. Pošto se njegovom ocu više sviđalo prvo proročanstvo, mladi plemić je bio obasut najboljim stvarima kako u svom životu ne bi poznavao nezadovoljstvo i neprijatne stvari. Njegov otac je izgradio tri palate u kojima je Sidarta provodio sve svoje vreme okružen raskoši.[14] U šesnaestoj godini, princ Sidarta oženio je dve princeze i vodio je bezbrižan život u roditeljskoj palati.[10] Prema drugom predanju, u šesnaestoj (ili devetnaestoj) godini je oženjen za prelepu mladu princezu Jasodaru, kći Suprabude, vladara dvorca Devadaha i brata pokojne kraljice Maje.[13]
Prema Budinim rečima iz Pali kanona, on je radio kao kolar, majstor za izradu kolskih točkova od drveta.[15]
Međutim, Sidarta je vremenom počeo sve više da razmišlja i želeo da vidi kako izgleda „pravi“ život izvan zidova palata. Izlazeći iz palate, naišao je na tri neizbežna zla koja ljudskom rodu nanose patnju: starost, bolest ni smrt.[10] Kada je krišom sa slugom izašao iz dvorca, na svoje veliko iznenađenje video je starca, bolesnika i leš koji su nosili na spaljivanje[16]. Upitao je svog slugu za objašnjenje. Rečeno mu je da svi ljudi stare, oboljevaju i umiru. To je bio normalan tok života čak i ako je neko bogat ili siromašan, lep ili ružan, učen ili neškolovan. Sama pomisao da ovako strašna sudbina pogađa sva živa bića potresla je Sidartu duboko. Suočen sa stvarnošću života i patnjom ljudi, počeo je da razmišlja o putu koji vodi izvan te sveopšte patnje. Prilikom sledećeg napuštanja zamka, Sidarta je u prolazu video jednog spokojnog i pribranog asketu. Ganut njegovom mirnoćom i jednostavnom odećom dugo vreme ga je pratio pogledom. Upitao je slugu ko je to i bilo mu je rečeno da je to jedan monah koji se dobrovoljno odrekao svoje imovine, da bi živeo skroman život usmeren duhovnom buđenju.
Lutanje i probuđenje
U 29. godini života, kad su se rodio sin prvenac, Sidarta je, mesto očekivanim oduševljenjem, odgovorio: „Rodio mi se okov (rahulo)“.[8] Te noći je pobegao (pabađa) od svoje porodice i postao isposnik, a sinu je ostalo ime Rahula.[8] Nakon „odmetanja od sveta“, pridružio se jednoj od asketskih sekti „nesputanih“, kako su se tada nazivali đaini. Živeo je pretežno na području države Magade, čiji je vladar, Bimbisaro, bio zaštitnik đaina. Prema predanju, on je primetio dolazak mladog askete Gotame u svoju prestonicu Rađagahu (današnji Rađgir), upoznao ga i postao mu oduševljeni pomagač, veran do smrti.[8]
Gotama je godinama kao asketa tumarao dolinom Ganga, sretao čuvene verske učitelje, proučavao i sledio njihove sisteme i podvrgavao sebe najstrožem asketizmu. U Benaresu je studirao pod vođstvom dva veoma cenjena učitelja, Arada Kalame i Udraka Ramaputre.[17] Nakon što je neko vreme vežbao, shvatio je da njihovo učenje ne daje rešenje za proživljavanje patnje. Nakon toga, sam je nastavio život pun strogosti i odricanja. Krstario je Indijom, živeo daleko od društva sam u šumama i hranio se veoma oskudno postavši tako mršav da je maltene umro. Hrabrio je sebe mišlju da „nijedan asketa u prošlosti nije, kao ni u sadašnjosti, a nijedan neće u budućnosti vežbati ozbiljnije od mene“. A opet, pritom nije stekao nikakvu duhovnu korist[16].
Nakon šest godina odlučio je da se okani ekstremnog asketizma, uvidevši da pročišćenje duha ne može postići telesnim sredstvima. Otišao se okupati u reci i prihvatio je zdelu mleka iz ruku Suđate, devojke koja je živela u obližnjem selu. Pet drugova s kojima je zajedno živeo tokom šest godina asketskih vežbi užasnuli su se kako je mogao uzeti mleko iz ruku devojke; mislili su da je propao i ostavili ga. Tako je ostao sam. Napustio je sva tradicionalna verovanja i metode i krenuo sopstvenim putem. Stigavši u zemlju Magadha, odlučio da meditira sedeći pod jednim drvetom (od tada poznatim kao Bodi drvo – „drvo mudrosti“) na obali reke Neranđare u blizini današnje Gaje, u indijskoj državi Bihar), sve dok ne postigne probuđenje ili premine. Govorio je sebi: „Krv može iscuriti, meso se može raspasti, kosti se mogu rastaviti, ali ja neću napustiti ovo mesto dok ne nađem put prema probuđenju“. Predanje pripoveda o naporima koje je uložio Mara, ili Zli, ne bi li ga odvratio od njegovog cilja, ali bezuspešno. Proveo je tu noć u dubokoj meditaciji, da bi u osvit dana, kad se jutarnja zvezda pojavila na istočnom nebu, kraljevićev um postao jasan i sjajan poput blistajuće zore. Od tada se naziva Buda („Budni“). Tada mu je bilo 35 godina.
Propovedanje i osnivanje sange
Budina prva propoved.
Nakon probuđenja, prvo je otišao u Varanasi, da bi onoj petorici prosjaka s kojima je živeo tokom šest godina asketskog života, u Jelenjem parku održao svoju prvu besedu o četiri plemenite istine; ona je postala poznata kao Beseda o pokretanju točka darme. Saslušavši ga i poverovavši mu, postali su njegovi prvi sledbenici. Posle te prve propovedi u Benaresu, zajednica obraćenih spektakularno je narasla, privlačeći sveštenike, kraljeve i askete.[10]
Od tog dana, narednih 45 godina je propovedao po raznim mestima duž toka Ganga u severoistočnoj Indiji: u Benaresu, Uruveli, Rađagahi, Vesali, Savathiju, Kosambi i Kapilavathuu. Podučavao je muškarce i žene svih slojeva – kraljeve i seljake, bramane i otpadnike iz kastinskog sistema, imućne i prosjake, svece i razbojnike – ne praveći ni najmanju razliku među njima. Nije priznavao bilo kakve društvene razlike, a put o kojem je propovedao bio je pristupačan svim muškarcima i ženama spremnim da ga slede. Buda i njegovi prosjaci, tri meseca monsunskih kiša svake godine provodili su u svojevrsnim „skloništima od kiše“; ostatak godine posvećivali su putovanjima od sela do sela, uz kratkotrajno zadržavanje, propovedajući u svakom selu i upuštajući se u rasprave sa drugim propovednicima. Postao je visoko cenjeni duhovni vođa i kraljevi dva najveća grada Kosala i Magada su postali njegovi učenici zajedno sa mnogim drugim ljudima iz svih društvenih slojeva. U početku, Budin otac, kralj Sudodana, još uvek pateći u sebi zbog sinovljeve odluke da napusti presto, držao se uzdržano, ali je potom postao njegov verni učenik. Mahaprađapati, Budina pomajka, i princeza Jašodhara, njegova žena, i mnogi drugi iz plemena Sakja postadoše njegovi verni pratioci.[13]
Buda nije bio pošteđen ljubomore rivala, niti apsurdnih disputa među monasima.[10] Prema određenim izvorima, njegov rođak Devadata pokušao je da ga ubije kako bi postao naslednik na čelu monaške zajednice (sanghe).[10] Devadata je izazvao prvi raskol, odvukavši sa sobom par stotina monaha.
Konačna nirvana
Učitelj Gotama je umro u osamdesetoj godini od lošeg varenja.[10] Takvi detalji, insistiraju naučnici, suviše su neugodni da bi bili izmišljeni. Shodno tome, mogli bi biti istorijski tačni.[10]
Kada je dosegao osamdesetu godinu, u Vaisali, na putu iz Rađagrihe u Šravasti, razboleo se. I dalje je putovao, dok nije došao do Pave, gde se ozbiljno razboleo od neke hrane koju mu je ponudio Čunda, kovač. Na kraju, uprkos velikoj boli i slabosti, došao je do šume koja je graničila s Kusinagarom (u današnjoj indijskoj državi Utar Pradeš). Legavši u „pseći položaj“ (na bok) između dva velika stabla, obraćajući se poslednji put svojim učenicima, Buda je rekao:
Napravite svetlo od sebe. Oslonite se na sebe: ne zavisite ni o kom drugom. (...) Posle moje smrti, darma bi trebalo da bude vaš učitelj. (...) Tokom poslednjih četrdeset i pet godina svoga života nisam zatomio ništa od svoga učenja. Nema nikakva tajnog učenja, nikakva skrivena smisla; sve je predavano otvoreno i jasno. Dragi moji učenici, ovo je kraj. Za koji trenutak preći ću u nirvanu. Ovo su moja uputstva.
Pod vođstvom Anande, Budina omiljenog učenika, njegovi prijatelji spalili su telo u Kusinagari. Sedam obližnjih vladara, kao i kralj Ađatasatru, tražilo je da im se podeli pepeo. Kralj Kusinagare u početku je odbijao i rasprava je gotovo završila ratom; ali na savet mudrog čoveka zvanog Drona, kriza se smirila i pepeo je razdeljen među osam velikih zemalja. Pepeo pogrebne lomače, kao i zemljana posuda u kojoj su bili ostaci, darovani su dvojici ostalih vladara. Potom su na raznim stranama izgrađene stupe kao svetilišta u kojima se čuvaju njegovi posmrtni ostaci[16].
Učenje
Svako je sam sebi vodič. Zar bi iko drugi mogao to biti?[18]
Buda je bio jedan od prvih malobrojnih mislilaca najranijih vremena, koji su uveli određene filozofske termine i frazeologiju uz jasnu filozofsku metodu.[19] U mnogim zabeleženim govorima, Buda se koristi ne-aristotelovskom logikom koja ne priznaje princip isključenja trećeg, usled čega nadilazi i afirmaciju i negaciju. Radi se o odbacivanju proste alternative ako ne A, onda ne-A, što je vodilo smelim spekulacijama.[10]
Buda je, poput Sokrata, pretpostavljao radije da svijetu nedostaje znanje, nego da je zao.[20]
Kritički duh
Glavno obeležje Budinih govora je racionalni duh. U mnogim ga govorima susrećemo, kako raspravlja sa svojim sugovornicima na sokratovski način i nenametljivo ih navodi da zauzmu gledišta različita od onih od kojih su pošli. Svojim sagovornicima, koji su prividno puni znanja, postavlja pitanja, izaziva ih da usporede svoje prazne riječi o neodređenoj pobožnosti s činjenicama.[21] On upozorava svoje učenike da sopstvenom pameću provjere razne ideologije koje im se nameću i ne usvajaju ništa iz poštovanja prema autoritetu ideologa. Pri tome nije izuzimao ni sebe. Tako kaže:
Ne usvajajte, što čujete da se govori, ne usvajajte tradiciju. Nemojte prebrzo zaključivati, da "tako mora biti". Ne usvajajte izjave zato, jer su zapisane u knjigama, niti na osnovu pretpostavke, da je to "prihvatljivo", a niti zato, jer je tako rekao vaš učitelj."[21]
Takođe upozorava svoje sljedbenike da ne grade kult ličnosti prema njemu:
Sariputta kaže: "Moje je povjerenje takvo, gospodine, da mi se čini, da nikad nije bilo, niti će biti, niti sada ima drugog većeg ni mudrijeg učitelja od Plemenitoga." Buda odgovara: "Naravno, Sariputta, ti si poznavao sve Buddhe u prošlosti." - "Ne, gospodine!" - Onda poznaješ one buduće?" - "Ne, gospodine!" - "Onda barem mene poznaješ tako, da si temeljito pronikao moj duh." - "Nisam ni to, gospodine!" - "Zašto onda, Sariputta, upotrebljavaš tako velike i smione riječi?"[21]
– Razgovor Saripute i Bude
Širinom pogleda, bio je protivan zatiranju kritičnosti. Jedanput je unišao u dvoranu za raspravljanje i zatekao svoje učenike kako razgovaraju o nekom brahmanu, koji je optužio Buddhu zbog nereligioznosti i kritizirao njegovu redovničku zajednicu. Gautama je tada rekao:
Braćo, ako drugi govore protiv mene, ili protiv moje nauke, ili protiv moje zajednice, to nije razlog, da se vi ljutite, da budete nezadovoljni ili uvrijeđeni. U suprotnom slučaju, šteta ne će za vas biti samo unutarnja duhovna, nego će vam također biti nemoguće, da procijenite, je li ono lito oni kažu ispravno ili nije.[22]
Nije postojalo učenje koje Buddha ne bi bio spreman da prouči, ili bi se toga strašio. Bio je uvjeren, da je jedini put, kojim se moguće suprotstaviti zbrci vremena, mirna analiza mišljenja. Opoziciju je susretao mimo i s pouzdanjem.
Kritika religije
Buddho ne propovijeda religiju, nego se prema njoj odnosi kritički. Vjera je opravdana jedino kao privremeno povjerenje u učitelja, za kojeg smo se prethodno uvjerili da sam živi prema načelima koja propovijeda, a zatim da ono što naučava odgovara našim potrebama i težnjama. U čuvenom govoru (M. 22) Buddho uspoređuje svoje vlastito učenje sa "splavom koji nam služi da se prevezemo preko bujice, a ne da ga dalje sa sobom nosimo na glavi".[23]
Buddha kritikuje razne veroučitelje da ne znaju o čemu govore. U Tevijja sutti kaže, da učitelji koji govore o Bogu (Brahma), nisu Boga nikad vidjeli. Uspoređuje ih s čovjekom, koji je zaljubljen, a ne zna da kaže tko je žena u koju je zaljubljen.[21] Buda je posebno kritikovao stavove onih koji smatraju da duša nakon smrti odlazi na srećno odredište:
Ima asketa i sveštenika koji govore i misle da je duša posle smrti potpuno sretna i zdrava. Ja sam otišao do njih, i upitao ih: Živite li vi u svijetu za koji ste uvidjeli da je potpuno sretan? Oni odgovore ne. Onda ih upitah: Jeste li vi lično iskusili potpunu sreću, koja je trajala bar dan ili pola dana? Oni odgovore da nisu. Ja ih zatim upitah: Znate li barem za put i način, kojim se može stići do potpuno sretnog stanja? Ni to nisu znali. Ja ih upitah dalje: Jeste li ikada čuli glas bogova kako kažu: Nastojte i trudite se ljudi da doprete do ovoga svijeta koji je potpuno sretan! I na to je odgovor bio ne. Što misliš Potthapada, zar u takvim okolnostima govor tih asketa i sveštenika ne izgleda besmislen?[24]
– Buda
Kada mladi braman Ćanki pita Budu za mišljenje o njihovoj tradiciji, za koju brahmani imaju jednodušno mišljenje: "Samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda?" Buda mu odgovara kontrapitanjem, imali među sveštenicima ikog ko može reći da tu istinu zna i neposredno uviđa? Ćanki odgovara da nema. Tada ga Buda pita ima li neko od njihovih učitelja, sve do sedmog pokoljenja ko može reći da istinu zna i neposredno uviđa? Ćanki ponovo odgovara odrično. Na kraju ga Buda pita jesu li bar prvobitni autori tih himni tvrdili da neposredno znaju i uviđaju istinu, na šta Ćanki opet odgovara odrično. Tada Buda daje svoju čuvenu repliku:
Prema tome, među svim tim brahmanima nema nijednog brahmana, nijednog brahmanskog učitelja ili učiteljevog učitelja, sve do sedmog učiteljskog pokoljenja, koji može reći: `Ja to znam, ja to uviđam: samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda.` A ni oni koji su u davnim vremenima bili brahmanski mudraci, autori svetih himni i njihovi prenositelji takođe nisu to o sebi tvrdili. Sve to, Bharadvađo, liči na povorku slijepaca koji se drže jedan drugog, a da ni prvi, ni srednji, ni posljednji ne vidi ništa.[25]
– Buda
Nakon ovoga, Buda zaključuje da je njihova vjera bez osnova.
Jednakost ljudi
U Buddhinoj zajednici je ukinuta podela među kastama, koja je strogo važila u indijskom društvu:
Kao što velike rijeke Ganga, Yamuna, Aćiravati, Sarabhu i Mihi, kad uđu u ocean, izgube svoja prijašnja imena i plemensku. pripadnost, pa se nazivaj u oceanom, isto tako i četiri kaste, kšatrije, brahmani, vaišije i šudre, kad pristupe nauci i redu, koje naučava Tathagata, kad prijeđu iz domaćeg u beskućni život, gube svoja prijašnja imena i plemenske nazive, pa se nazivaju asketama.[26]
Patnja
Čitavo Budino učenje se zasniva na otkriću da je život – od rođenja do smrti pretežno neugodan i mukotrpan.[27] Pojam patnje pripada osnovnoj Budinoj konstataciji o svetu: "sve su tvorevine nepostojane, sve su tvorevine mučne, sve su pojave bez sopstva".[27] Buda je ovako definisao patnju:
Rođenje, starost bolest i smrt su patnja, razdvojenost od prijatnog je patnja, združenost sa neprijatnim je patnja.[28]
– Buda
Buda je čitavo svoje učenje svodio na "učenje o patnji i ukidanju patnje", što je sažeto u četiri plemenite istine.
Oslobođenje uma
Krajnji cilj Budinog učenja je oslobođenje uma (probuđenje ili nirvana), koje se sastoji u uviđanju istine, te napuštanju i prevazilaženju pohlepe, mržnje i neznanja. Način za dostizanje probuđenja Buda je izložio u osmostrukom plemenitom putu.
Uticaji
Buda je uticao na generacije filozofa, od antike do savremenog doba. Fridrih Niče o njemu kaže:
To je shvatio onaj duboki fiziolog Buddho. Njegova religija, koju bi bolje bilo nazvati higijenom, …zavisila je u svom učinku od pobjede nad ressentimentom: osloboditi dušu od toga — to je prvi korak ozdravljenja. ,Neprijateljstvom se ne okončava neprijateljstvo; neprijateljstvo se okončava prijateljstvom: ova se izjava nalazi na početku Buddhina učenja — tako ne govori moral, tako govori fiziologija." "Izraženo mojim jezikom, Buddho stoji s one strane dobra i zla… I baš zato ne podstiče borbu protiv onih koji zastupaju drukčije mišljenje; njegovo se učenje ne želi obraniti ni od čega više nego od osvetničkih čuvstava, od antipatije, od ressentimenta. I to s punim pravom: Upravo bi ti afekti bili potpuno nezdravi s obzirom na glavnu svrhu dijete.[29]
Literatura
- Iveković, Rada (1977). Rana budistička misao. Sarajevo: IP Veselin Masleša.
- Čedomil Veljačić, Budizam, Zagreb, 1977.
- Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda 1, Zagreb, 1979.
- Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Njanatiloka, Bhikhu (1996). Budistički rečnik. Beograd: Pešić i sinovi.
- Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika.
- Baroni, Helen J. (2002), The Illustrated Encyclopedia of Zen Buddhism, Rosen
- Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd: Srednji put.
Izvori
- ↑ postoje i drugi datumi
- ↑ Baroni 2002: str. 230
- ↑ 3,0 3,1 Kovačević 2014: str. 42
- ↑ Kovačević 2014: str. 229
- ↑ Budizam od A do Ž
- ↑ Čedomil Veljačić » Budizam » Nekoliko spornih tema
- ↑ 7,0 7,1 Čedomil Veljačić, Ðhanam - apstraktna umjetnost buddhističke kontemplacije I
- ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 Čedomil Veljačić » Budizam » Historijski uvod
- ↑ Čedomil Veljačić, Budizam - religija ili filozofija
- ↑ 10,00 10,01 10,02 10,03 10,04 10,05 10,06 10,07 10,08 10,09 Elijade 1996: str. 40–59
- ↑ 11,0 11,1 11,2 Kovačević 2014: str. 47
- ↑ „Holy Sites of Buddhism: Lumbini - Buddha's Birthplace”. www.buddhanet.net. Pristupljeno 14. 9. 2011.
- ↑ 13,0 13,1 13,2 The Teaching of Buddha, 1966, Bukkyo Dendo Kyokai
- ↑ Anguttara nikaya, Sukhumāla sutta Arhivirano 2009-10-27 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 25. 4. 2013.
- ↑ [Anguttara nikāya 3:11-19: Rathakāra vagga http://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/anguttara-nikaya/an-iii-11-19-rathakara-vagga/]
- ↑ 16,0 16,1 16,2 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ↑ Ariyapariyesana sutta Arhivirano 2008-12-08 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 25. 4. 2013.
- ↑ Čedomil Veljačić: Usjev novovjerstva i kukolj narkotičara, Pristupljeno 25. 4. 2013.
- ↑ Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda 1 (str. 88), Zagreb 1979.
- ↑ Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda 1 (str. 253), Zagreb 1979.
- ↑ 21,0 21,1 21,2 21,3 Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda 1 (str. 251), Zagreb 1979.
- ↑ Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda 1 (str. 252), Zagreb 1979.
- ↑ Čedomil Veljačić, NEKOLIKO SPORNIH TEMA U BUDDHINU STAVU PREMA RELIGIJI
- ↑ Digha nikāya 9: Potthapāda sutta
- ↑ Mađđhima nikāya 95, Govor Ćankiju
- ↑ Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda 1 (str. 254), Zagreb 1979.
- ↑ 27,0 27,1 Rada Iveković, Rana budistička misao. Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. (1977). str. 131-152.
- ↑ Vin. I,9
- ↑ http://srednjiput.rs/tumacenja/cedomil-veljacic/od-nepala-do-cejlona/filozofija-gadenja/
Povezano
Spoljašnje veze
- (sh) Buda (Hrvatska enciklopedija)
- A sketch of the Buddha's Life
- What Was The Buddha Like? by Ven S. Dhammika
