Dulcin

Dulcin
	(4-Etoksifenil)ureja
Drugi nazivi	Sakrol; Valzin
Identifikacija
CAS registarski broj	150-69-6
PubChem	9013
UNII	8U78KF577Z
KEGG	C19415
Jmol-3D slike	Slika 1
SMILES
	CCOC1=CC=C(C=C1)NC(=O)N
InChI
	InChI=1S/C9H12N2O2/c1-2-13-8-5-3-7(4-6-8)11-9(10)12/h3-6H,2H2,1H3,(H3,10,11,12) ; Kod: GGLIEWRLXDLBBF-UHFFFAOYSA-N
Svojstva
Molekulska formula	C9H12N2O2
Molarna masa	180,20 g/mol
	(šta je ovo?) (verifikuj) ; Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala
	Infobox references

Dulcin je veštački zaslađivač koji je oko 250 puta slađi od šećera. Ovo jedinjenje je otkrio Džozef Berlinerbau 1884.^[4] Dulcin je ušao u masovnu proizvodnju sedam godina kasnije. Uprkos činjenice da je otkriven samo pet godina nakon saharina, ovo jedinjenje nije doživelo komercijalni uspeh saharina. Dulcin je bio važan zaslađivač tokom ranog 20. veka i ima prednost nad saharinom da ne poseduje gorki zaostali ukus u ustima.

Rana medicinska istraživanje su utvrdila da je ova supstanca bezbedna za ljudsku upotrebu, i on se smatrao idealnim za upotrebu od strane dijabetičara. Međutim jedna FDA studija iz 1951. je pokrenuta mnoga pitanja o njegovoj bezbednosti, što je dovelo do povlačenja dulcina sa tržišta 1954., nakon što su ispitivanja na životinjama ukazala na nespecifična karcinogena svojstva.

Dulcin je takođe poznat kao sukrol i valzin.^[5]

Reference

↑ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519. edit
↑ Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
↑ Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast 17 (1): 48–55. DOI:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
↑ Goldsmith, R.H. (1987). „A tale of two sweeteners”. J. Chem. Educ. 64 (11): 954–955. DOI:10.1021/ed064p954.
↑ Bender, David A. (2005). A Dictionary of Food and Nutrition. Oxford University Press.

Literatura

Hodges, L. 1973. Environmental pollution: a survey emphasizing physical and chemical principles. Holt, Rinehart and Winston Inc., New York.

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519. edit

[2] Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[3] Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast 17 (1): 48–55. DOI:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.

[4] Goldsmith, R.H. (1987). „A tale of two sweeteners”. J. Chem. Educ. 64 (11): 954–955. DOI:10.1021/ed064p954.

[5] Bender, David A. (2005). A Dictionary of Food and Nutrition. Oxford University Press.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]