Drakoncije
Drakoncije, punim imenom Blosije Emilije Drakoncije (latinski: Blossius Aemilius Dracontius, oko 455‒oko 505. n.e.), bio je ranohrišćanski latinski pisac, koji je rođen u Kartagini i čije stvaralaštvo pada u drugu polovinu 5. veka nove ere.
Rođen je u porodici zemljoposednika i u svom je rodnom gradu izgradio pravničku karijeru. Kad su Afriku osvojili Vandali, Drakonciju je prvo bilo dopušteno zadržati svoja imanja, ali mu je potom vandalski kralj Guntamund oduzeo imovinu i bacio ga u tamnicu, navodno zatio što nije opevao njegove pobede, a napisao je panegirik nekom tuđinskom i neprijateljskom vladaru. Drakoncije je potom u tamnici sastavio jednu elegiju u kojoj kralja moli za milost i oproštaj. Ishod nije poznat, ali se pretpostavlja da je Drakoncije oslobođen i zatim otišao u severnu Italiju u potrazi za mirnim životom. Ta se pretposvka slaže s okrićem jednog rukopisa iz 15. veka u Bobbiju, koji se sad nalazi u Nacionalnoj biblioteci u Napulju, a u kome se nalazi nekoliko kraćih Drakoncijevih pesama (Carmina minora).[1]
Najvažnije Drakoncijevo delo jeste O pohvalama Bogu (De laudibus Dei) u tri knjige, napisano u 575 daktilskih heksametara, koje se bavi nastankom sveta i njegovim daljim postojanjem po milosti božjoj.[2] Premda ovom delu ne nedostaje duha, ono je ipak prepuno nejasnih mesta i komplikovanih izraza.[3] Prikaz postanja, koji obuhvata veći deo prve knjige, rano se pojavio kao zaseban spis pod naslovom Šestodnev (Hexameron) i sve tri knjige zajedno je priredio tek Faustino Arévalo 1791.[4] U 7. veku Eugenije, biskup u Toledu, po nalogu kralja Hindasvint preradio je Drakoncijev tekst i dodao opis sedmog dana, čime je celu pesmu produžio na 634 stiha; sačuvane su i izvorna Drakoncijeva varijanta i Eugenijeva redakcija.[3]
Vandalskom kralju Guntamundu upućena je Zadovoljština (Satisfactio) od 158 elegijskih distiha, pisana između 484. i 486. godine.[4] Njegove Manje pesme (Carmina minora), nazvane i Romulea, gotovo sve u heksametru, sastoje se od školskih vežbi i retorskih deklamacija (npr. reči Herkulove [Verba Herculis]), dva epitalamija i mitoloških epilija, npr Hila (Hylas), Otmica Helene (De raptu Helenae), Medeja (Medea), kao i Orestova tragedija od oko 1.000 heksmetara, koja je u rukopisu sačuvna anonimna, ali je danas dokazano da joj je autor bio Drakoncije.[5] Ispred priče o Hili, miljeniku Heraklovom, nalazi se posveta autorovom učitelju, gramatičaru Felicijanu.[4]
Drakoncije u svojim delima pokazuje značajnu pesničku veštinu i odjeke klasičnih pesnika, posebno Lukrecija i Vergilija,[6] no njegov je jezik često "hrapav i mračan", sintaksa je "smela" a prozodija neispravna.[5] S druge strane, i pored retorskih preuveličavanja i nedostatka jasnoće, ne nedostaje mu snažnog izraza i izvrsnog poznavanja kako Biblije tako i rimske književnosti.[4]
Drakoncija ne treba mešati s drugim osobama istog imena, od kojih je jednom Atanasije uputio jedno svoje pismo, drugoga Paladije naziva "uglednim" (ἔνδοξος) i "čudesnim" (θαυμαστός), a trećeg Drakoncija, biskupa u Pergamu, spominju Sokrat Sholastik i Sozomen.[3]
- ↑ E. Britannica 1910, str. 404
- ↑ Vratović 1977, str. 307
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Ramsay 1867, s.v. Dracontius
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 E. Britannica 1910, str. 405
- ↑ 5,0 5,1 Hudson-Williams & Raby 2003, str. 496
- ↑ Hosu 1977, str. 350
- „Dracontius, Blossius Aemilius”. Encyclopædia Britannica. VIII. Cambridge. 1910. pp. 404‒405.
- Hosu, Stjepan (1977), „Srednjovjekovna latinska književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 347–403
- Hudson-Williams, Alun; Raby, Frederick James Edward (2003), „Dracontius, Blossius Aemilius”, S. Hornblower & A. Spawforth (eds.), Oxford Classical Dictionary (3rd rev. izd.), Oxford, ISBN 9780198661726
- Ramsay, William (1867), „Dracontius”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston
- Vratović, Vladimir (1977), „Rimska književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 189–312
