Bitka za kotu 776
| Bitka za kotu 776 | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment Drugog čečenskog rata | |||||||
| |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Čečenski separatisti strani borci
|
 Rusija
| ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Ibn Al-Khattab
|
Mark Jevtjuhin †[1]
| ||||||
| Snage | |||||||
| predmet rasprave (obično se navodi 2000) | 91[2] | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 400–700[3] ili više ubijenih (prema navodima ruskih vlasti) | 84 ubijena[2] | ||||||
| Napomena: Gubici se odnose na službene navode za obje strane prilikom neposrednih borbi na Koti 776, i ne uključuju cjelokupnu operaciju proboja iz Argunskog klanca prilikom koga je bilo još čarki). | |||||||
Bitka za kotu 776 je deo sukoba u Drugom čečenskom ratu. Cilj ove bitke je bio preuzimanje kontrole kanjona reke Argun, koja se nalazi u centralnom delu Čečenije. Ruska vojska je želela da okruži i uništi grupe čečenskih separatista, koji su se tim putem povlačili posle bitke za Grozni.
Državne snage su sredinom februara 2000. godine počele da oslobađaju planinske delove Čečenije. Komandant sektora, general poručnik Trošev, je napravio plan za nastavak operacija. Suština operacije je bila da se koriste vazdušno desantne snage, koje bi bile transportovane avionima ili helikopterima na bitna uzvišenja. Glavnina snaga bi se uključila u operaciju tek pošto bi ta uzvišenja bila osigurana.
Ne nameravamo da napadnemo pobunjenike iz ravnice, nego sa visine, sa planina.
– general Trošev
Ubrzo su padobranci spušteni u kanjon reke Argun. Malo kasnije, na jugu, delovi 56. padobranske regimente su prebačeni helikopterima u oblast Jalkoroj, sa ciljem blokiranja klisure. Takođe su preuzete mere da se pojačaju sektori pokriveni federalnim snagama koje su se nalazile u podnožjima planina. Napravljeni su sektori sa sistemima jakih tačaka, koji su bili obezbeđeni miniranim preprekama i pokriveni svim vrstama dostupnog oružja, sa ciljem da se pobunjenici ne probiju u Centralnu ravnicu.
Do početka febuara 2000. godine, formacije bandita su odbijene od planina sektorom federalnih snaga na severu, i taktički prebačnim padobranskim jedinicama na jugu. Padobranci su zajedno sa graničnom službom imali cilj da preseku linije snabdevanja pobunjenika ka Gruziji i daljem jugu. Nakon ovoga su postojali uslovi za otpočinjanje operacije likvidiranja pobunjenika u planinskim predelima.
- U Argunskoj klisuri se nalazio Katab sa oko 2.000 boraca.
- U Vedeno rejonu se nalazilo oko 600 vojnika pod komandom Šamila Basajeva. Međutim, posle njegovog ranjavanja i amputacije noge, zamenjivao ga je jedan oficir na bojnom bolju.
- U Nožaj-Jurt rejonu je bilo stacionirano oko 800 boraca pod komandom Širvani Basajeva.
- U rejonima Itum-Kale i Šatoj se nalazilo više grupa pobunjenika, procenjenih na oko 1.000 boraca, pod komandom Ruslana Gelaeva. On je odveo svoju grupu do rodnog sela Komsomolskaje.
Da bi se što duže zadržali u naseljenim mestima, koristili su najraznovrsnije tehnike i metode. Na pozicije gde se mislilo da će proći federalne snage su postavljane cevi sa zapaljivim tečnostima u samu osnovu puta. Često su koristili pse, sa bakljama vezanim oko ogrlice, za otkrivanje neprijateljskih položaja.
Pobunjenici su imali šest godina iskustva u ratovanju, i bili su religijsko-nacionalni fanatici koji su bili spremni da umru za ostvarenje svojih ciljeva. Takođe su u svojim redovima imali plaćenike i instruktore, koji su završili specijalne obuke u kampovima na Bliskom istoku i u zemljama centralne Azije. Takođe su odlično poznavali teren, i kako da najbolje iskoriste njegove prednosti. Znali su da pripreme naseljena mesta i okruženje za dugoročnu odbranu. Za transport su koristili magarce i više vrsta vozila. Žene i decu su često koristili kao izviđače.
Međutim, pobunjenici su imali i više slabosti koje su se mogle iskoristiti protiv njih.
- Delimično je opao moral jedinica koje su poražene u borbama u ravnicama, i u borbama posle povlačenja iz Groznog.
- Među komandantima je postojao niz neslaganja i to po više tačaka.
- Pobunjenici, koji su nekad imali veću podršku među narodom, su je vremenom dobrim delom izgubili.
- Smanjila im se mogućnost za nabavku oružja, municije i ostale opreme.
- Bilo je sve teže na vreme ostvariti medicinsku negu za ranjenike.
Federalne snage su 10. februara preuzele punu kontrolu nad centrom rejona Itum Kaleom. Do 19. februara inženjerijske jedinice su izgradile i unapredile putne linije koje će biti korišćene za napredovanje u planine.
Prva grupa specijalnih izviđačkih grupa, koje su se sastojale od više izviđačkih grupa, jedinice za osmatranje terena, minobacačkog voda, protiv-tenkovske grupe, bacača plamena i inženjerske grupe, su prebačene vazdušnim putem na Alpijski planinu 18. feburara.
Uz ugla federalnih snaga, prekretnica u borbenim operacijama se dogodila 22. februara, kada su ruske snage zauzele Selmentazuen i Maheti, čime su bile u boljem položaju da presretnu formacije pobunjenika koje su se nalazile u Šatojskoj oblasti. General Trošev 25. februara je objavio da je Šatojska oblast zatvorena, da je krug stegnut i da je sledeći korak saniranje. U izveštaju 27. februara se kaže da je izvršeno razdvajanje pobunjeničkih snaga na dva dela, sa ciljem da se te grupe unište jedna po jedna.
Al-Katab je nije imao previše izbora oko mesta probijanja svojih jedinica iz obruča. Da bi napravio prolaz kroz Vedeno, i onda možda i u Dagestan, bilo je neophodno da izađe iz Selmentauzena preko planina ili duž korita reke Šaro Argun, ili njene pritoke Abazulgol.
U to vreme godine, kretanje po zaleđenoj i klizavoj planini je bilo opasno i sporo. General Trošev je izjavio da u to vreme nije mogao a pretpostavi da će neprijatelj rizikovati da se većim snagama probija kroz taj teren.
Taktička grupa 104. padobranske desantne regimente je 28. februara je dobila na izvršenje sledeći cilj:do 14. sati 29. februara da napreduju 4 kilometra jugoistočno od Ulus-Kerta. Deo regimente je blokirao područje Selementauzena sa ciljem sprečavanja proboja pobunjenika u pravcu Mahetija, Kirov-Jurta, Elistanžija i Vedena. Vreme je pokazalo da su pobunjenici ipak probili tu blokadu.
Trećom četom, kojom je komandovao stariji poručnik Vasiljev, zauzimao je glavne visove 5 kilometara istočno od Ulus-Kerta. Oni će tu prvi biti napadnuti od strane pobunjenika. Taj napad je bio neuspešan, i to najviše zbog dobrog položaja i organizacije ruskih snaga. Pobunjenici su se iz kanjona peli na uzvišenje, što im nije dalo vremena da se konsoliduju i ozbiljnije odgovore na gustu automtasku vatru, zbog čega su se brzo povukli.
U tom okršaju su imali veće gubitke. Najverovatnije zbog tog okršaja je Al-Katib odlučio da obiđe položaje padobranaca krećući se drugom obalom reke.
Jedinice drugog bataljona nisu učestvovale u ranijim akcijama. One su bile postavljene na najvažnijim visovima iznad Šaro-Argun kanjona. Da bi se smanjila šansa da se pobunjenici provuku kroz planine, između reka Šaro-Argun i Abazulgol, komandant 104 regimente, pukovnik Melentjev je naredio komandantu šeste čete, majoru Molodovu da zauzme još jednu važnu površinu - Istjkort u blizini Ulus-Kerta. Međutim, pošto je major Molodov, tek dan ranije preuzeo kontrolu nad četom i nije stigao da upozna članove jedinice, određeno je da komandant drugog bataljona potpukovnik Mark Jevtjukin preuzme komandu nad četom.
Po generalu Troševu, padobrance nije čekao lak zadatak. Da bi zadatak ispunili na vreme, morali su da brzim maršom pređu 15 kilometara klizavog planinskog puta, pod punom ratnom opremom i materijalom za novi kamp, bez kojeg ne bi mogli da prežive na planini. Iako su se kretali najvećom mogućom brzinom, nisu stigli u Istjkort na vreme. Da bi se kretali uzanim planinskim putevima, vojnici su morali da idu u redu jedan iza drugog. Više puta su vojnici padali sa puta, pa se tu gubilo dodatno vreme na njihovo vraćanje na put.
Po Vladimiru Vorobjevu, bivšem padobranskom oficiru, koji je vršio istragu zbog smrti svog sina i zeta, ovo je bila treća greška od strane komande:
Marš je trebao da se izvrši bez nošenja dodatnog prtljaga i samo najosnovnije stvari su trebale da budu nošene. Tek kad su stigli do uzvišenja i pripremili utvrđenja i položaje, mogli su da traže šatore.
– Vladimir Vorobjev
Potpukovnik Jevtjukin je raportirao pukovniku Melentjevu da su oni (izviđačka grupa) stigli na kotu 776, na putu za Istjkort. Putovali su cele noći da bi što brže stigli. Izviđačka grupa od pet ljudi pod komandom starijeg poručnika Vorobjeva je prva stigla na kotu 776. Grupa od pet ljudi se kretala brzo, i kada je komandant izviđačke grupe javio da je kota 776 čista, oni su nastavili ka koti 705.6.
Bilo je skoro 11 sati kada je prvi vod šeste čete stigao na kotu 776. Drugi vod se sporo izvukao na kotu. Treći vod nije mogao da stigne do cilja:pobunjenici su zapucali na njih sa leđa, i tada je kordon bio opkoljen.
Izviđačka grupa od pet ljudi, pod komandom poručnika Vorobjeva, bez opterećenja velike količine opreme, je već stigla na uzvišenje Istj-Kort (kota 705.6), kada su primetili grupu od 20 pobunjenika. Koristeći prirodu i teren, približili su se pobunjenicima dovoljno blizu, da ih napadnu bombama. Ovom akcijom su otkrili svoj položaj, posle čega su počeli užurbano da se povlače do glavnog dela jedinice na koti 776. Pobunjenici su odmah pokušali da okruže grupu. U međuvremenu major Molodov je sa svojom grupom krenuo sa kote 776, da pomogne izviđačkoj grupi. Odnos snaga je bio na strani pobunjenika, tako da su padobranci morali, sa ranjenicima na ramenima, da se vrate na kotu 776. Major Molodov je bio prvi od padobranaca koji je poginuo.
U tom trenutku dve brojčano slične grupe pobunjenika su se kretale uz reke Šaro-Argun i Abazulgol. Kretali su se tako da su udarali na bokove kote 776, gde su podređeni potpukovnika Jevtjukina bili stacionirani. Pobunjenici su izvršili napad u bojevoj formaciji, sa dve izviđačke grupe od po 30 ljudi. Iza njih su bile još dve jedinice koje su obezbeđivale marš, brojnosti od po 50 ljudi. To je bilo 160 boraca koji su jurili za grupom Vorobjeva i Molodova. Imali su naređenje da se kreću tiho i ne pucaju, osim ako im se ne naredi. Na kraju su ih padobranci primetili, ali je ostalo pitanje kako komanda nije znala za tu grupu.
Al-Katab je odmah naredio da se izvrši napad svim mogućim oružjem, da bi se padobrancima omogućilo ukopavanje i pripremanje položaja za odbranu. Pobunjeničke snage nisu štedele municiju za minobacače. Posle prvog napada, padobrancima je predloženo da predaju kotu 776 u zamenu za svoje živote. Niko nije pristao na to, i posle te ponude, padobranci su se u bitku vratili sa obnovljenom snagom.
Počelo je snažno minobacačko bombardovanje. Mora se obratiti pažnja na sledeću činjenicu: minobacači koji su tukli po uzvišenju, nisu bili samo na položajima pobunjenika, već i iz aula Selmentauzena, koji se nalazio iza leđa šeste čete. Dva minobacača od 120 milimetara. Oni su pucali sve dok pobunjenici nisu stigli do samog vrha. Kada su videli veliku razliku u odnosu snaga pobunjenika u odnosu na padobrance (više od 2.500 pobunjenika), pozvali su u pomoć helikoptere. Posle određenog perioda su stigla dva Mi-24, ali nisu ispalili nijedan salvo. Okrenuli su se i vratili u bazu. U jedinici nije bilo čoveka koji bi navodio helikoptere. Po Vorobjevom mišljenju, čak i da su ispalili neusmerene hice, pobunjenici bi se razbežali.
– Novaja gazeta
Još jedna velika strateška greška je bila što radio-stanica koja se nalazila u posedu jedinice nije imala mogućnost da kodira prenošenje poruka, tako da su pobunjenici tačno znali šta se događa. Čuli su svaki razgovor između potpukovnika Jevtjukina i pukovnika Melentjeva, u kojima je tražio pomoć. Jedinica nije dobila pojačanje, kao ni podršku artiljerije. Pukovnik Melentjev je više puta vraćao artiljerijsku jedinicu sa borbenog položaja, iako bi time mogli mnogo da pomognu u borbi protiv pobunjenika. Čak je i komandant artiljerijske jedinice više puta zahtevao da dejstvuju.
Iako je magla bila razlog nekorišćenja frontalne avijacije i vojske, ne zna se razlog zašto nije korišćena artiljerija. Čak su i u komandi artiljerijske jedinice čuli šta se događana koti 776 i pitali: „Šta se dešava, da li je potrebna pomoć?“. Svi ti predlozi su odbijeni.
Komandant padobranske regimente je dao komandu prvoj četi da se probiju do borbenog područja i pomognu u oslobađanju šeste čete iz obruča. Da bi stigli do tamo, morali su da pređu reku Abazulgol, ali ni to nisu uspeli da urade, jer su bili napadnuti od strane pobunjenika. Padobranci su morali da konsoliduju svoje snage na obali reke. Čak i uz podršku artiljerije, pokušali su više puta da probiju obruč ka šestoj četi, ali ih je neprijatelj svaki put u tome zaustavljao. Na kotu 776 su stigli tek 2. marta. Trošev je naveo da je pokušao da izvuče šestu četu iz obruča, ali da ga je u tome omeo jak otpor protivnika i loše vreme.
Kasnije je general Trošev rekao:
Borbeno iskustvo je pokazalo da je upotreba avijacije i artiljerije generalno veoma opasno. Lako je uništiti avione i posade. Dakle, težina vatrene podrške za okružene ljude je bio teg na ramenima nišandžija.
– General Trošev
Postoji priča da je zamenik komandanta bataljona major Dostavalov uspeo da sa četvrtom četom probije obruč pobunjenika. Kako su uspeli da probiju obruč je još uvek nepoznato. Sumnja se na umor pobunjenika, a i na to da oni nisu očekivali na toliku odvažnost padobranaca, jer je njihova budnost opala.
Izviđači poručnika Vorobjeva i Kožemjakina su po rečima preživelog Alekseja Komarova, vodili žestoku borbu sa banditima. Borba je bila prsa u prsa, a oružje je često bila i lopata. Vorobjev, kome su noge bile otkinute minobacačkom granatom i koji je imao još drugih rana, se borio do zadnjih snaga.
Kada je prva četa 2. marta stigla na kotu 776, telo heroja je još bilo toplo. Ovaj hrabri oficir u bitki za Idris ubio Al-Katabovog prijatelja, koji je bio vođa bande koljača. Do zadnjeg metka, Dmitrij Kožemjakin je pokrivao povlačenje svojih podređenih, narednika Suponinskog i vojnika Poršneva. Niko nije napustio svoju braću po oružju. Na koti 776 je bilo ljudi raznih veroispovesti:hrišćana, muslimana, različitih nacionalnosti:Rusa, Ukrajinaca, Tatara i Jevreja, koji su se borili jedan pored drugog. Minijatura skoro celog Sovjetskog Saveza je predstavljeno u ovoj borbi.
Do 5 sati ujutro 1. marta, bataljon „beli anđeli“ pod komandom Basajeva i Kataba su stigli na uzvišicu. U 6 sati i 11 minuta, potpukovnik Jevtjukin je poslednji put zatražio artiljerijsku podršku, ovog puta na svoj položaj. Onda je komunikacija zamrla.
Grupa oficira je dobrovoljno otišla tokom noći 2. marta na uzvišenje. Pošto su pretražili bojno polje, nisu pronašli nikog živog. Vojnici i oficiri su bili unakaženi (Katab je naredio da se niko ne ostavi živ), a neki i obezglavljeni.
Samo šest padobranaca je preživelo, dok je 84 izgubilo živote. General Trošev je tvrdio da je ostvarena pobeda. Grupa od 1.500 pobunjenika je razbijena i rasterana. Al-Katab nije uspeo da se probije do svog cilja - Selmentauzena i oblasti Vedeno. Neke manje grupe su se probile, kao jedna od 70 boraca, koji su okruženi u Selmentauzenu. Oni su bili promrzli i demoralisani. Nisu imali volju da se bore za svoj cilj. Tvrđeno je da padobranci nisu samo uništili njihove planove, nego i volju pobunjenika da se bore.
Međutim, neke od ovih tvrdnji su se tokom narednih dana pokazale više kao mitovi nego kao činjenice. Na operaciju da se isteraju pobunjenici pod komandom Ruslana Gelaeva iz Komsmolskaje tokom marta 2000. godine, je direktno uticala potreba da se sačuvaju životi regularnih vojnika posle nesreće u Ulus-Kertu (kote 776). Zbog tih ograničenja, operacija je dugo trajala. Opsada je trajala skoro 14 dana, jer su pobunjenici bili odlično utvrđeni. U međuvremenu Ruslan Gelaev je pobegao i pravio probleme Ruskim i Gruzijskim vlastima, sve do smrti 2004. godine.
Ne zna se zašto se čekalo do 7. marta da se izađe u javnost sa brojem poginulih pripadnika padobranskih jedinica. Na vestima se prvo pričalo o 20, pa o 31 i na kraju se priznalo da su u pitanju 84 žrtve. Maršal Igor Sergejev, koji je u to vreme bio ministar odbrane, je 10. marta potvrdio da je 85 vojnika iz Pskovske divizije izgubilo živote. U isto vreme, general avijacije Nikolaj Staskov je izjavljivao da je poginulo 84 vojnika. Mediji su jedno vreme tvrdili da je bitka na koti 776 trajala između 3 i 4 marta, dok je četa uništena već 1 marta.
Najgori ishod ove nesreće po Rusko ratno vazduhoplovstvo je što mnogi oficiri u regimenti veruju da je koridor za prolaz Katabovih snaga bio kupljen, i da samo padobranci nisu znali o tom „dogovoru“.
- ↑ Greška u referenci: Nevaljana oznaka
<ref>; nije zadan tekst za reference po imenulaststand - ↑ 2,0 2,1 Greška u referenci: Nevaljana oznaka
<ref>; nije zadan tekst za reference po imenumiracle - ↑ „Archive copy” [Forgotten Feat of 6 Companies] (Russian). Эксперт. 1 Mar 2014. Arhivirano iz originala na datum 2018-07-26. Pristupljeno 2014-12-25.
