Autokracija
Autokratija ili autokracija (lat. autocratia, od grč. αὐτοϰράτεıα), samovlada, samodržavlje, samovolja. Pretpostavlja jako sužen krug upravljača unutar kojeg se oblikuje vladajuća volja. Često je to pojedinac koji se služi aparatom za prinudu da bi prisilio na poslušnost samu vladajuću grupu, mada je očigledno da on, čak i kada je samodržač, mora imati nečiju podršku. U autokratskim režimima, po pravilu postoje zatvoreni centri političke moći na koje građani imaju veoma mali uticaj i koji se periodično obnavljaju po strogo utvrđenim kriterijama. Vladajuća volja može se oblikovati na dva načina:
Stvarnom autokratijom – u kojoj postoje formalne demokratske institucije ali ne i demokratski duh političkog delovanja tj. postoje institucije koje bi trebale da garantuju njihovo demokratsko funkcionisanje (parlament, vlada, sudovi) ali pošto rade pod najneposrednijim uticajem vladajuće grupe i njenog vođe, demokracija je svedena na nivo pukog formalizma i praktično sprovode diktaturu vladajuće grupe, njenog užeg dela ili isključivo njenog vođe.
Formalnom autokratijom – susreće se ređe, naročito u modernom dobu. U njoj nema formalnih demokratskih institucija, niti javnih prava i sloboda, nego je vladajuća grupa nesputana bilo kakvim zakonskim ograničenjima. Formalne autokratije su retke, budući da gotovo nijedna država nije spremna da se ustavno legitimiše u tom svojstvu.
Oblici autokratije mogu biti različiti. U starom i srednjem veku oni su se pojavljivali u vidu despotija i tiranija (male države poput polisa ili civitasa). Takav je primer bio recimo u velikim robovlasničkim imperijama poput Kine, Mezopotamije, Egipta i Rimskog Carstva kao i apsolutnih monarhija u Evropi u razdoblju kasnog feudalizma koji prethodi buržoaskim revolucijama. Autokratijama se smatraju i diktature koje smatramo kao njen najtipičniji slučaj.
Poseban oblik autokratije predstavlja harizmatski tip vlasti kojim se posebno bavio nemački teoretičar Maks Veber. Ovaj tip vlasti nastaje u doba velikih kriza i potresa, a obeležava ga pojava "harizmatskih vođa" ("harizma" znači višu obdarenost). To su ličnosti koje imaju specifičnu obdarenost koja se smatra natprirodnom. Harizmatska vlast obogotvorava ličnost vođe i pretvara je u legendu i mit naročito za mase novih pristalica koji se priključuju pokretu. Vođa najčešće sam odlučuje a njegova volja postavlja se kao najviši razlog iznad kojeg nema daljeg kriterijuma. Veber je uočio da "harizma zna samo za unutrašnju određenost i svoje sopstvene granice. Nosilac harizme uzima zadatak koji mu je određen i na osnovu svoju misije zahteva da mu se drugi pokoravaju i slede ga. Kakav će rezultat biti, zavisi od toga da li će on to postići. Ukoliko oni ne priznaju njegovu misiju njegovi zahtevi propadaju, ukoliko ga oni priznaju, on je njihov gospodar sve dok "osvedočenjem" uspeva da očuva njihovo priznanje. U modernom vremenu najtipičnije primere harizmatske vlasti predstavljaju autoritarni režimi XX veka (nacizam u Nemačkoj i fašizam u Italiji).
Verovatno najzaslužniji za današnji moderni značaj reči Autokrat jeste ruski Car koji je u Carskoj Rusiji smatrao Moskvu kao „Treći Rim“ (odmah posle Konstantinopolisa i Rima) i kao takav nosio naziv „Imerator i Samodyerzhets Vserossiysky“ što znači „Sve Ruski Vladar i Autokrat“.
Pojmovi totalitarizma i autokratije se ne poklapaju, pošto se pod autokratijom podrazumeva oblik klasične vladavine u kome autokrata ne ugrožava, bar u načelu, privatan život stanovništva, dok se u totalitarnim društvima čini upravo to - uništava privatna sfera i zapodi opšta kontrola - kao u modernim totalitarnim sistemima (komunizam itd).
Oblici i stilovi vodstva: v. također Oblici vladavine
|