Prvi put s ocem na jutrenje
Za ostale upotrebe, v. Prvi put s ocem na jutrenje (razvrstavanje).
Prvi put s ocem na jutrenje je pripovetka srpskog književnika Laze Lazarevića.
Godine 1879. objavljena je prva Lazarevićeva pripovetka Zvona s crkve u N. u bečkom časopisu Srpska zora. Pripovetka je kasnije postala poznata pod izmenjenim naslovom Prvi put s ocem na jutrenje. Priča je dečak, kao odrastao čovek, o svojim doživljajima iz detinjstva. Iz ugla odraslog čoveka narator na događaje iz detinjstva gleda sa izvesnim životnim iskustvom, a iz detinjeg ugla sa neposrednošću neizbrisivih utisaka. Zanimljivo je to da su neki kritičari mislili da je pričalac identičan sa piscem i da je Lazarević u liku Mitra, kao glavne ličnosti ove pripovetke, dao sliku svoga oca Kuzmana. Kao i to da je ispričana životna situacija identična sa nekom situacijom iz života Lazarevićevog roditeljskog doma. Ali, ta potvrda identičnosti ili neidentičnosti prototipa za lik Mitra, ne osporava umetničku vrednost pripovetke.
Fabula
urediU pripoveci se opisuje zavisnost od kocke uglednog trgovca Mitra, dotle bogatog i poštovanog. Ključni momenat u priči je veče dok se kockao sa društvom u svojoj kući, naizmenično gubeći i dobijajući, ne slušajući molbe supruge Marice da prekine, da bi do jutra izgubio sav svoj imetak. Nakon što je društvo otišlo, Mitar pokušava da digne ruku na sebe, ali ga u tome sprečava njegova supruga, govoreći mu da je on hranitelj porodice, da je još mlad i sposoban da povrati sve što je izgubio. Na Mitra deluju reči ljubavi i utehe njegove supruge, i on skupa sa malim sinom odlazi u cik zore da se pomoli i započne život ispočetka.
Junaci pripovetke
urediMitar je, kao glava porodice, uživao poštovanje i bespogovornu poslušnost ostalih članova, a često i toleranciju indirektno zahtevanu za njegove postupke. Po prirodi je bio osoran, nepopustljiv (i u situacijama kada su njegove emocije nalagale drugačije), birao je društvo i bio neustrašiv, a jedino se pribojavao kuma Ilije. Smejao se retko – nekako čudno, uzdržano, neprirodno, a u tuzi se držao dostojanstveno, viteški, potiskujući emocije (jer je, naizgled, uzdržavanje od emocija i strogo vladanje situacijom karakterisalo muškarca patrijarhalne zajednice). Njegov odlazak u kafanu i druženje sa „đavolskim lolama i pustahijama“, a i bavljenje đavolskim zanatom, unekoliko menja dotadašnje njegovo ponašanje: on postaje i ćutljiv, otuđen, ravnodušan prema svojoj deci i nekako neprepoznatljiv, divalj. Predavši se potpuno kockarskoj strasti (koja će mu oduzeti sve što je godinama naporno sticao), on je duh krčme preneo na vlastito ognjište (a, to se najbolje vidi u opisu sobe nakon burno provedene kockarske noći).
Marica je, sa druge strane, primerna, vredna žena, osetljiva na muževljeve prekore (i svoju osetljivost prikriva i od njega i od dece), a i pomirena sa pravilima koja su oblikovala tadašnje muško-ženske odnose-npr. saradnja po pitanju brojnih poslova nije bila dozvoljena, kao ni praćenje i kontrolisanje muževljevog kretanja i postupaka... Ona je strogo okrenuta brizi o deci i kući sve do trenutka kada su centri njene brižnosti direktno ugroženi. Ali, i tada žena ćuti opterećena brojnim strahovima – od odlaska muža od kuće, o nezbrinutoj deci...
Dok otac rasipa, majka je nesrećna, njena patnja je tiha, nečujna i odvija se u prisustvu dece... Ona se neprekidno moli pred ikonom Svetog Đorđa, i tako pronalazi neophodni mir i spasenje.
U trenutku moralnog pada usled poročnosti, Mitrova najveća podrška, oslonac i razlog za dalji život i rad jeste Marica, zapravo porodica u celosti. Pod krovom ambara, kad Mitar u očajanju podiže pištolj na sebe, dolazi do katarze i do jednog od umetnički najefektnijih dijaloga u srpskoj prozi 19. veka. To je trenutak spoznaje božanske svetlosti, izlaz iz tamnog kockarskog lavirinta u koji se upleo misleći da ga, naizgled odlučan i oštar, može kontrolisati. Dakle, do propasti kućnog ognjišta i otuđenja porodice zbog Mitrovog poroka, ne dolazi. Teškoće se prevazilaze zahvaljujući duhu stare zajednice utemeljene na ljubavi, solidarnosti, međusobnom pomaganju, razumevanju, praštanju... ONAJ KO POGREŠI NE SME BITI ODBAČEN.
Deca, zastrašena očevom figurom, su sva dešavanja posmatrala sa određene distance i bila poslušna, bez prava da polemišu i da donose odluke, strepeći i trpeći porodičnu dramu kao svoju sopstvenu. Iz podmukle tišine u strahu su iščekivala očev dolazak, njegovu toplu reč, iznenađenje, preokret, novi dan... Žarko žudeći za dodirom očeve ruke, za toplinom roditeljske brižnosti i pažnje. Do toga dolazi tek pred kraj pripovetke kada Mitar simbolično odlazi sa starijim naslednikom u crkvu (što označava izbavljenje, novi početak...).
U pripoveci postoje dve vremenske dimenzije: prošlo vreme obuhvata dečakovo pričanje, sadašnje vreme je u scenskim delovima, a buduće vreme Lazarević upotrebljava tek nakon katarze, u ključnom dijalogu između Mitra i Marice.
Spoljašnju strukturu pripovetke čini naratorevo pričanje, opisivanje i scenski delovi, a osnova unutrašnje strukture je moralni sukob u čoveku (sukob između strasti i savesti). Pripovetka je kako svojim spoljašnjim, tako i unutrašnjim sastavom sinteza sva tri književna roda: lirike, epike i drame (koje nisu zastupljene u istom obimu i istim kvantitativnim udelom). To znači da u njenoj strukturi postoji dramski tok koji se penje ka dramatičnom vrhuncu, ka konačnom, sudbinskom preokretu.
Literatura:
uredi- Dušan Ivanić (pogovor Nezamjenljivo djelo, u Laza K. Lazarević, Pripovetke, 1998.)
- Dimitrije Vučenov, Ponešto o strukturi Lazarevićeve pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje. U Dimitrije Vučenov „O srpskim realistima i njihovim prethodnicima“, SKZ, Beograd, 1970., pp. 91-106.