Osački jezik

Osački jezik, danas izumrli, bio je jedan od italskih dijalekata kojim su govorili drevni Osci. Taj je jezik s umbrijskim, marsijskim i drugim dijalektima činio osačko-umbrijsku jezičku grupu u okviru italskih jezika, a govorio se u južnim i centralnim oblastima drevne Italije.

Osački jezik
Države	drevna Italija: Samnij, Kampanija, Lukanija, Kalabrija i Picenum
Regije	južna i centralna Italija
Broj govornika	izumro u 1. veku pne.
Jezična porodica	Italski Osačko-umbrijski (sabelski) Osački jezik
Pismo	staroitalsko pismo
Jezični kodovi
ISO 639-1	–
ISO 639-3	osc

Približni raspored jezika u Italiji u železno doba (6. vek pne.)

Srebrni denarij, novac koji je tokom savezničkog rata (91–88. pne.) kovala italska konfederacija na čelu s Marsima. Zrcalni tekst (UILETIV [víteliú = Italia]) je na osačkom jeziku.

Osački jezik u 5. veku pne.

Slovo heta u osačkom pismu.

Osačkim jezikom govorili su Samniti, Aurunci (Auzonci) i Sidicini, od kojih su se ova poslednja dva plemena često označavala zajedničkim nazivom "Osci". Osački jezik deo je osačko-umbrijske porodice (ili sabelske, kako se takođe naziva) i uključuje tri varijante (herničku, marucinsku i pelignijsku) koje su poznate po natpisima koje su iza sebe ostavili Hernici, Marucini i Peligni, manja plemena istočnih oblasti centralne Italije. Osački se govorio otprilike u periodu između 500. i 100. pne.

Natpisi

Osački je poznat sa natpisa, od kojih najstariji potiču iz 5. veka pne. Najvažniji osački natpisi jesu Tabula Bantina, Tabula Osca (3. vek pne.) i Cippus Abellanus (2. vek pne.).

Primer teksta na osačkom s Abelanskog međaša:

Osački	Prevod na latinski	Prevod na srpskohrvatski
avt púst feíhúís pús fisnam am- fret eíseí tercí nep abel- lanús nep núvlanús pídum tríbarakattins.	At pone parietes qui aedem circum- dant in eo spatio nec Abel- lani nec Nolani quicquam aedificent.	A iza zidova koje hram okru- žuju na tom prostoru ni Abe- lanci ni Nolanci ništa neka ne grade.

Opšte odlike

Osački je imao mnogo toga zajedničkog s latinskim jezikom, no postoje i značajne razlike, pa u osačkom nema ni mnogih reči koje su vrlo česte u latinskom. Na primer, latinki glagol volo, velle, volui i drugi oblici koji potiču iz indoevropskog korena *wel- ("hteti") u osačkom su predstavljeni rečima koji potiču iz korena *gher ("želeti"): osački herest ("želeće, hteće") nasuprot lazinskom vult. Umesto latinskog locus ("mesto") u osačkom nalazimo hapax slaagid ("mesto"), za koje italijanski lingvista Alberto Manco smatra da se radi o nekom lokalnom toponimu.

I u fonologiji osački pokazuje neke razlike u odnosu na latinski: osačko p umesto latinskog qu (osk. pis, lat. quis), b umesto latinskog v; medijalno f za razliku od latinskog b ili d (osk. mefiai, lat. mediae). Sa umbrijskim, na primer, osački deli oblik nominativa množine na -ús, koji je u imenicama nasleđen, a odatle je prešao i u zamenice (pús).

Osački se smatra najkonzervativnijim od svih posvedočenih italskih jezika, a među drugim zabeleženim indoevropskim jezicima može se uporediti samo s grčkim u pogledu zadržavanja nasleđenog sistema vokala s nepromenjenim diftonzima.

Pismo

Osački je zapisivan latinskim i grčkim pismom, kao i jednom varijantom drevnog italskog pisma.

Domaće osačko pismo, s transliteracijom, izgleda ovako:

𐌀

𐌁

𐌂

𐌃

𐌄

𐌅

𐌆

𐌇

𐌉

𐌊

𐌋

𐌌

𐌍

𐌐

𐌑

𐌓

𐌔

𐌕

𐌖

𐌚

𐌞

𐌝

A

B

G

D

E

V

Z

H

I

K

L

M

N

P

Ś

R

S

T

U

F

Ú

Í

Slovo Z izgovara se [ts]. Slova Ú i Í grafički su izvedeni iz U i I i ne pojavljuju se u najstarijim zapisima. Slovo Ú predstavlja glas sličan glasu o, dok slovo Í predstavlja zatvoreno [ẹ]. Udvostručavanjem vokala u pisanju označavana je dužina; izuzetak je dugo I, za koje se koristila grafija IÍ.

Na nekim natpisima osački je pisan latinskim ili grčkim pismom. Kad je pisan latinskim, onda slovo Z nije predstavljalo glas [ts] nego glas [z], koje se u domaćem osačkom pismu pisalo slovom [s]. Kad je osački pisan grčkim pismom, koristio se uobičajeni grčki alfabet, ali s dodatkom slova heta za glas [h] i još jednog slova za glas koji se u domaćem osačkom alfabetu zapisivao slovom V. Slova η i ω ne označavaju dužinu. Ponekada grupe ηι i ωϝ označavaju diftonge /ei/ i /ou/, dok ει i oυ služe samo za zapisivanje monoftonga /iː/ i /uː/ u domaćem pismu. Ponekad ει i oυ označavaju diftonge, i u tom slučaju o služi za zapisivanje glasa /uː/.

Fonetika

Vokali se u načelu produžuju ispred grupa ns i nct (u ovom drugom slučaju dolazi i do ispadanja slova n), a možda i ispred nf i nx. Često dolazi i do razvoja vokala između likvide ili nazala i drugog konsonanta.

• A. Kratko italsko ă čuva se u svim pozicijama. Dugo ā zadržava se na početku i u sredini reči, a završno ā zvuči slično glasu [ɔː], pa se piše kao ú ili, ređe, kao u.
• E. Kratko ĕ u načelu ostaje nepromenjeno. Ispred labijala u sredini reči ĕ prelazi u u ili i. Ispred drugog vokala ĕ postaje í. Dugo ē prelazi u glas í ili íí.
• I. Kratko ĭ prelazi u glas í. Dugo ī ostaje nepromenjeno i piše se i.
• O. Kratko ŏ uglavnom ostaje nepromenjeno i piše se ú. Ispred završnog -m, o prelazi u glas sličan glasu u. Dugo ō prelazi u glas u ili uu.
• U. Kratko ŭ ostaje većinom nepromenjeno. Iza t, d, n, glas prelazi u iu. Dugo ū ostaje uglavnom nepromenjeno. Možda je u završnom slogu prelazilo u glas ī.

Diftonzi ostaju nepromenjeni.

Veze

• Italski narodi

Literatura

• Buck, Carl Darling (2007) [1904]. A Grammar of Oscan and Umbrian with a Collection of Inscriptions and a Glossary. Internet Archive. 
• Salvucci, Claudio R (1999). „A Vocabulary of Oscan Including the Oscan and Samnite Glosses”. Southampton, Pennsylvania: Evolution Publishing and Manufacturing Co. 

Vanjske veze

• Hare, JB (2005). „Oscan”. wordgumbo. Pristupljeno 21. avgust 2010.