Moša Pijade
Moša Pijade (nadimak Čiča Janko; Beograd, 4. januara 1890. – Pariz, 15. marta 1957.), jugoslovenski slikar, novinar i revolucionar jevrejskog porekla.
| MOŠA PIJADE | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Moša Pijade uoči osude na robiju 1925. godine i na robiji 1931. | |||||||||
| Datum rođenja | 4. januar 1890. | ||||||||
| Mesto rođenja | Beograd Kraljevina Srbija | ||||||||
| Datum smrti | 15. mart 1957. (67 god.) | ||||||||
| Mesto smrti | Pariz Francuska | ||||||||
| Supruga | Lepa Pijade | ||||||||
| Član KPJ od | 1. januara 1920. | ||||||||
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba | ||||||||
| U toku NOB-a | član Vrhovnog štaba NOV i POJ | ||||||||
| Čin | general-major u rezervi | ||||||||
| Predsednik skupštine FNRJ | |||||||||
| Period | 1954 — 1957. | ||||||||
| Prethodnik | Milovan Đilas | ||||||||
| Naslednik | Petar Stambolić | ||||||||
| Narodni heroj od | 27. novembra 1953. | ||||||||
| Odlikovanja |
| ||||||||
Kao politički zatvorenik, član ilegalne KP Jugoslavije, u Kraljevini Jugoslaviji je proveo 14 godina na robiji. U zatvoru je radio na prevodima klasika marksizma i organizovanju "škola" za komuniste.
Tokom oslobodilačkog rata je bio u partizanima. Učestvovao je u stvaranju odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a i prvog Ustava FNRJ. Posle Drugog svetskog rata bio visoki državni i partijski funkcioner.
Biografija
urediRođen je 4. januar a 1890. godine u Beogradu. Posle završene osnovne škole i niže gimnazije, 1905. godine, pohađao je zanatsko-umetničku Školu u Beogradu, a od 1906. do 1910. studirao je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Pored ovoga, bavio se aktivno i novinarstvom. Svoje novinarske korake započeo je 1910. godine. Od 1911. do 1912. godine bio je sekretar udruženja novinarskih saradnika, a od 1913. do 1915. nastavnik crtanja u Ohridu.
Rad u Komunističkoj partiji
urediPočetkom 1919. godine, pokrenuo je u Beogradu dnevni list "Slobodna reč". U članstvo Komunističku partiju Jugoslavije primljen je 1. januara 1920, i odmah zatim izabran za sekretara partijske organizacije "Dunav". Tada je počeo da sarađuje i u centralnom organu KPJ, "Radničke novine".
Učesnik je Drugog kongresa KPJ, održanog u Vukovaru juna 1920. godine. Avgusta 1920. izabran je, na listi KPJ, za odbornika grada Beograda. Kada je, 1921. godine, Zakonom o zaštiti države zabranjen rad KPJ i uhapšen Izvršni odbor KPJ, Moša Pijade postaje član ilegalnog Izvršnog odbora KPJ i veoma aktivno radi na stvaranju Nezavisnih radničkih sindikata, i uređuje sindikalni organ "Organizirani radnik". Ponovo pokreće "Slobodnu reč", kao nedeljni list koji je, u stvari, bio legalni organ KPJ.
Godine 1922. Moša Pijade je predstavljao KPJ na Drugoj konferenciji Balkanske komunističke federacije u Sofiji. U vreme kada je KPJ iz ilegalnosti tražila legalne forme političkog rada, Moša krajem 1922. godine priprema osnivanje Nezavisne radničke partije Jugoslavije. Kada je ona, 1923. godine osnovana, Moša je uređivao i organ ove partije "Radnik", a kada su ga vlasti zabranile, počeo je da izdaje i uređuje list "Okovani radnik".
Robija
uredi
Zabranom Nezavisne radničke partije, prestale su mogućnosti legalnog političkog rada KPJ, pa je Partija morala preći u još veću ilegalnost. Partija je Moši dala zadatak da organizuje ilegalnu štampariju CK KPJ u Beogradu. Tu su Štampani leci i list "Komunist". Februara 1925. ilegalna štamparija je otkrivena, a Moša Pijade uhapšen. Sud ga je osudio na dvadeset godina robije, koja mu je, nešto kasnije, smanjena na 12 godina. Kaznu zatvora je izdržao u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, gde je među zatvorenicima razvio raznovrsnu političku aktivnost, zbog čega je, 1934. godine, osuđen na još dve godine, pa je tako izdržao 14 godina na robiji.
I pored teških zatvorskih uslova, Moša je nastavio revolucionarnu aktivnost. Njegovim izuzetnim zalaganjem, tamnice su pretvorene u škole komunista. Bio je organizator mnogih akcija političkih osuđenika protiv zatvorskog režima: demonstracija, štrajkova glađu i dr.
1936. godine na ideju Moše Pijade u kaznioni u Sremskoj Mitrovici je organiziran Prvi festival originalnih revolucionarnih pjesama na kojem su učestvovali svi sobni kolektivi. Od većeg broja konkurenata pobijedila je slovenačka grupa sa pjesmom Žetelice (kasnije preimenovana u Nabrusimo kose), posebnu nagradu žirija dobila je Mitrovčanka, a istom prilikom je nastala i Pjesma o Matiji Gupcu.[1]
Od velikog je značaja prevod Marksovog "Kapitala" koji je na robiji, zajedno sa Rodoljubom Čolakovićem, preveo Moša Pijade. Pored toga, preveo je "Komunistički manifest", "Bedu filozofije" i "Kritiku političke ekonomije". U zatvoru u Lepoglavi Moša je, 1930. godine, upoznao Josipa Broza Tita.
U aprilu 1939. godine, Moša je, posle 14 godina, izašao s robije. Odmah je nastavio partijski rad u Beogradu. Januara 1940. godine Pijade je ponovo uhapšen i upućen u koncentracioni logor u Bileću, u kome je ostao do aprila 1940. godine. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, oktobra 1940. izabran je za člana CK KPJ. Februara 1941. godine Moša je ponovo uhapšen, ali je pušten dva dana pre napada Trećeg Rajha na Jugoslaviju.
Narodnooslobodilačka borba
uredi
Posle aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, Moša je od strane CK KPJ upućen u Crnu Goru, da izvrši pripreme za ustanak. Po izbijanju Trinaestojulskog ustanka u Crnoj Gori, učestvuje u organizaciji ustanka, a od decembra 1941. prelazi u Vrhovni štab NOPOJ-a, u kome se kao načelnik ekonomskog odeljenja i odeljenja za pozadinske vlasti najviše bavio organizovanjem narodne vlasti i pozadine.
Kao najpoznatiji Jevrejin u partizanima, bio je glavna meta nacističke i četničke antisemitske propagande.
U razvoju i učvršćivanju Narodnooslobodilačkih odbora (NOO), veliku ulogu su odigrali Fočanski propisi koje je, februara 1942. godine, izdao Vrhovni štab, a pripremio Moša Pijade.
Moša se izvesno vreme posvetio stvaranju AVNOJ-a, a na njegovom Drugom zasedanju u Jajcu najaktivnije je učestvovao u izradi svih odluka koje su bile temelj nove socijalističke Jugoslavije. Vladimir Dedijer naglašava da su on i Moša Pijade napravili predlog za Tita da se od teritorija Bosanske Krajine i Hrvatske na kojima Srbi žive u većini konstituiše posebna federalna jedinica, ali je Tito odlučno odbio njihov predlog.[2] Na Drugom zasedanju izabran je za potpredsednika AVNOJ-a.
On je osnivač i prvi saradnik Telegrafske agencije nove Jugoslavije (Tanug), 5. novembra 1943. godine.
Poslijeratni period
urediPosle oslobođenja, Moša je stalno biran za poslanika Savezne narodne skupštine. Bio je i poslanik Narodne skupštine NR Srbije, prvog i drugog saziva. Do januara 1953. godine bio je u Saveznoj skupštini predsednik Ustavotvornog, a zatim Zakonodavnog odbora. Od januara 1953. do do januara 1954. godine bio je potpredsednik Saveznog izvršnog veća, a od 1954. do 1957. predsednika Savezne skupštine.
Jedan je od autora prvog Ustava FNRJ iz 1946. godine, Ustavnog zakona i drugih zakona koji su predstavljali pravne temlje FNRJ i njenih ustanova. Učestvovao je i na Mirovnoj konferenciji u Parizu.
Na Petom i Šestom kongresu KPJ, biran je u Politbiro Centralnog komiteta KPJ. Bio je član Predsedništva Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, Centralnog odbora Saveza boraca, redovni član Srpske akademije nauka, član Udruženja novinara i Udruženja likovnih umetnika. Imao je čin rezervnog general-majora JNA.
Ostavio je za sobom oko 120 slikarskih radova (od kojih je dve trećine izgubljeno) i više stotina skica i crteža.
Umro je od srčanog udara[3] u Parizu, 15. marta 1957. godine, vraćajući se u iz Londona, gde je tokom važne diplomatske misije[4] predvodio jugoslovensku parlamentarnu delegaciju. Sahranjen u Beogradu, u Grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu, zajedno sa Đurom Đakovićem, Lolom Ribarom i Ivanom Milutinovićem.
Odlikovanja
urediNosilac je Partizanske spomenice 1941. godine i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima i:
Reference
uredi- ↑ https://www.academia.edu/7148194/USMENA_REVOLUCIONARNA_POEZIJA_KOD_JUŽNIH_SLAVENA
- ↑ (Екмечић 2007, p. 481)
- ↑ (Petković 1995, p. 100): "враћајући се из посете Великој Британији, умро је од срчаног удара у Паризу 1957."
- ↑ (Jovanović 1975, p. 243): "Као такав је и умро у Паризу, кад се налазио у важној дипломатској мисији, 15 . марта 1957."
Literatura
uredi- Narodni heroji Jugoslavije, "Mladost" Beograd 1975. godina
- Jovanović, Dragoljub (1975), Ljudi, ljudi--: medaljoni 56 umrlih savremenika, Jovanović
- Petković, Ranko (1995), Subjektivna istorija Jugoslovenske diplomatije: 1943-1991, Službeni list SRJ
- Екмечић, Милорад (2007). Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом Веку 1492-1992. Завод за уџбенике.