La traviata

*La traviata*
La traviata
	La traviata u režiji Jean-Pierre Ponnellea godine 1980. u Opéra national du Rhin sa Catherine Malfitano (u ulozi Violette)
Opće informacije
Muzika	Giuseppe Verdi
Libreto	Francesco Maria Piave
Jezik	Italien
Žanr	lirska drama
Činovi	3
Informacije o premijeri
Premijera	6. mart 1853; Teatro La Fenice, Venecija Lombardsko-venetsko Kraljevstvo
Lica
	Violetta Valéry (sopran); Flora Bervoix, njena prijateljica (mezzo-sopran); Annina, sobarica Violette (sopran); Alfredo Germont (tenor); Giorgio Germont, njegov sin (bariton); Gastone, vikont de Letorières (tenor); Baron Duphol, zaštitnik Violette (bariton); Markiz d’Obigny, prijetelj Flore (bas); Doktor Grenvil (bas); Giuseppe, sluga Violette (tenor); Sluga Flore (bas); Povjerenik (bas); Prijatelji Violette i Flore, susjedi, maškare (zbor);
Znamenite izvedbe
	6. maj 1854: Teatro San Benedetto, Venecija, trijumfalna rehabilutacija nakon neuspjeha premijere ; 28. maj 1955: Teatro alla Scala, Milano, ul. Maria Callas

Travijata (ital. La Traviata) je opera u tri čina italijanskog kompozitora Đuzepa Verdija. Libreto je napisao Frančesko Marija Pjave prema drami Dama s kamelijama (fr. La dame aux camélias) Aleksandra Dime. Premijera je održana 6. marta 1853, u Teatro la Feniče (ital. Teatro la Fenice) u Veneciji.

Ime „travijata“ bukvalno znači „žena koja je zalutala“, ili figurativnije „ona koja je posrnula“, što je alegorija na palog anđela, Satanu.

Opera je smesta postala veoma popularna i nalazi se na standardnom operskom repertoaru. U SAD se nalazi na spisku dvadeset opera koje se najviše izvode - tačnije, na trećem mestu, odmah iza Madam Baterflaj i Boema.

Lica

Violeta Valeri, pariska kurtizana, sopran.
Flora Bervoa, njena prijateljica, sopran.
Alfred Žermon, mladić zaljubljen u Violetu, tenor.
Žorž Žermon, njegov otac, bariton.
Gaston, Vikont od Letorjera, Alfredov prijatelj, tenor.
Baron Dufol, Violetin zaštitnik, bariton.
Markiz d'Obinji, Florin prijatelj, bas.
Doktor Granvil, bas.
Anina, Violetina služavka, mecosopran.
Đuzepe, Violetin sluga, tenor.
Sluga kod Flore, bariton.
Prijatelji i sluge Violete i Flore, maske (hor).

Sinopsis

Radnja se odvija u Parizu i okolini, prema Diminoj drami oko 1700. godine, ali se najčešće postavlja (prema Verdijevoj zamisli) u vreme praizvedbe, odnosno, sredinom 19. veka.

Čin prvi

Salon u Violetinoj kući u Parizu. Violeta je organizovala zabavu da proslavi svoj povratak u društvo nakon kratkog, ali intenzivnog napada tuberkuloze. Među gostima su i njeni dugogodišnji prijatelji, a Gaston predstavlja svog prijatelja koji je zaljubljen u nju i koji je svaki dan dolazio da pita za njeno zdravlje dok je bila bolesna. Ona mu se podsmeva, ali i baronu Dufolu koji se nije interesovao za nju. On odgovara da je zna tek godinu dana, a Violeta mu se podsmeva jer je Alfred „zna tek nekoliko minuta“.

Prijatelji pozivaju barona da nazdravi, ali on odbija, pa izbor pada na Alfreda. On nazdravlja lepoj Violeti i ističe da je ljubav najbitnija stvar na svetu, dok Violeta kaže da je to radost i zabava. Najednom, Violeti pozli i ona goste pošalje u drugu salu na igru dok ona dođe sebi. Alfred dolazi i izjavljuje Violeti ljubav. Ona ga odvraća od toga, jer misli da je nesposobna da voli i da njemu, poštenom mladiću, ne priliči da bude sa jednom kurtizanom. Ipak, daje Alfredu cvet kamelije i kaže mu da ga donese kada svene. Alfred srećan odlazi, a i gosti napuštaju zabavu jer već sviće. Violeta ostaje sama i čudi se kakva se to osećanja bude u njoj. Ona odbacuje ljubav kao ludost i veliča radost i zabavu, ali joj se stalno vraćaju Alfredove reči da je „ljubav samo bilo svemira“.

Čin drugi

Scena prva

Seosko imanje kraj Pariza. Alfred i Violeta su već tri meseca zajedno i napustili su vrevu Pariza da uživaju u samoći i ljubavi. Ipak, Alfred otkriva da Violeta tajno rasprodaje svoju imovinu da bi Alfredu pružila raskošni život koji zaslužuje i on postiđen odlazi za Pariz da podigne svoj novac iz banke.

U kuću dolazi Alfredov otac, Žorž, koji od Violete traži ogromnu žrtvu: da napusti Alfreda jer njena loša reputacija donosi sramotu njegovoj porodici i njegovoj kćeri, koja neće moći da se uda zbog toga. Violeta je očajna i preklinje Žorža da je ne tera na to, jer je tek pronašla pravu ljubav i ako ostane bez nje, umreće. Ipak, ona pristaje. Žorž odlazi, a Violeta piše oproštajno pismo Alfredu, u kojem ne navodi pravi razlog odlaska. Ona odlazi u Pariz da pokuša da zaboravi Alfreda, ali on kreće za njom da se sveti uprkos očevim molbama.

Scena druga

Zabava-maskenbal kod Flore. Razlaz Violete i Alfreda glavna je tema ogovaranja. Violeta dolazi u pratnji barona Dufola, a i Alfred je tu. On misli da ga je Violeta napustila zbog barona i on mu besno prebacuje u igri kartama. U nameri da zaštiti Alfreda od baronovog besa ona ga nagovara da ode. Skriva od njega pravi razlog što ga je ostavila i laže da je zbog ljubavi prema baronu. On je pred svima optužuje da je bila sa njim samo iz koristi i poziva sve da mu budu svedoci da joj on plaća za njene usluge. Baca joj u lice novac koje je osvojio u kartama. Svi su ogorčeni njegovim postupkom i osuđuju ga, baron ga izaziva na dvoboj, a pojavljuje se i Žorž Žermon koji govori da je nedostojan onaj koji „čak i u besu povredi ženu“. Violeta Alfreda moli da joj oprosti i da će jednom znati kakvu žrtvu ona čini i tada će sve shvatiti.

Čin treći

Violetina spavaća soba. Teško bolesna od tuberkuloze, Violeta je sama i napuštena od sviju. Kraj nje je samo Anina. Dolazi doktor Granvil i ubeđuje je da će ozdraviti, ali ona zna da to nije istina. Dobija pismo od Žorža Žermona, koji poručuje da je baron ranjen, a da je Alfred u bekstvu. On joj obećava da će mu sve reći i da je čeka bolja budućnost. Ona je očajna, u strahu da će umreti sama, da na grob jedne posrnule žene niko neće staviti ni cvet. No, Alfred se pojavljuje i, pošto mu je otac sve objasnio, oprašta joj. Violeta i Alfred govore o novom životu koji ih čeka. Ali, za Violetu je kasno i ona umire na rukama voljenog Alfreda.

Poznate muzičke numere

Zdravica „Pijmo, nek' pesma nam bude u duši“ (ital. Libiamo ne'lieti calici), prvi čin.
Violetina arija „Oh, možda je on“ (ital. Ah! Fors'e lui), prvi čin.
Alfredova arija „Kad nisam kraj nje“(ital. Lunge da lei), drugi čin.
Žoržova arija „Zar ti više nije drag“ (ital. Di Provenza il mare, il suol), drugi čin.
Igra andalužanki i matadora, drugi čin.
„Pozvah ga ja da dođe“ (ital. Invitato qui seguirmi), finale drugog čina.
Violetina arija „Zbogom, dani prošli“ (ital. Addio del passato), treći čin.