Iranska revolucija

Iranska revolucija (takođe poznata kao Islamska revolucija,[1][2][3] persijski: انقلاب اسلامی) je bila revolucija koja je transformisala Iran iz kraljevine pod vođstvom šaha Mohameda Reze Pahlavija, u islamsku republiku pod ajatolahom Homeinijem, vođom revolucije i osnivačem islamske republike.[4]

Masovni prosvjedi u Teheranu (1979.)

Mada neki smatraju da revolucija još traje, može se reći da je otpočela januara 1978. sa prvim velikim protestima,[5] a završila se usvajanjem novog teokratskog ustava - čime je Homeini postao vrhovni vođa zemlje - decembra 1979. U međuvremenu, Muhamed Reza Pahlavi je pobegao iz zemlje januara 1979. nakon što su štrajkovi i protesti paralisali zemlju, i 1. februara 1979, ajatolah Homeini se vratio u Teheran da pozdravi nekoliko miliona Iranaca.[6] Konačni kraj dinastije Pahlavi se dogodio ubrzo zatim (11. februara) kada je iranska vojska proglasila „neutralnost“ nakon što su gerilske i pobunjeničke snage nadjačale snage verne šahu. Iran je zvanično postao islamska republika 1. aprila, 1979. kada su Iranci u velikoj većini podržali tu odluku na referendumu.[7]

Revolucija je bila jedinstvena po iznenađenju koje je proizvela u svetu:[8] nedostajala je većina uobičajenih uzroka revolucije - poraz u ratu, ekonomska kriza, pobuna seljaka, nezadovoljna vojska;[9] došlo je do velikih promena velikom brzinom;[10] zbačen je režim za koji se smatralo da ga čvrsto čuva izdašno finansirana vojska i bezbednosne službe;[11][12] i stara monarhija je zamenjena islamskom teokratijom. Ishod, islamska republika „pod vođstvom osamdesetogodišnjeg religioznog učenjaka u izgnanstvu“, je bio, kako je to jedan naučnik rekao „ishod koji tek treba objasniti“.[13]

Ne tako jedinstvena, ali snažnija je rasprava oko rezultata revolucije. Nazivana je „trećom velikom revolucijom u istoriji“, nakon Francuske i Boljševičke revolucije.[14] Za neke ona predstavlja eru heroizma i žrtvovanja, koja je donela ništa manje nego zametak svetske islamske države, „savršeni model blistavog, humanog i božanskog života... za sve ljude na svetu“.[15]. Sa druge strane, neki Iranci vide revoluciju kao vreme kada „smo svi na par godina izgubili razum“[16] i naneta je šteta ekonomiji i svetskom ugledu Irana, od koga zemlja tek treba da se oporavi.[17][18]

Uzroci revolucije

uredi

Razlozi zbog kojih je došlo do revolucije, i zbog kojih je ona uzela oblik koji je uzela uključuu šahove akcije, i greške i uspehe različitih političkih struja:

Šahove greške

uredi
 
Šah Reza Pahlavi
  • Njegova snažna politika vesternizacije i bliska identifikacija sa Sjedinjenim Američkim Državama, uprkos tome što je to dovelo do sukoba sa šiitskim muslimanskim identitetom.[19]
  • Ekstravagancija, korupcija i elitizam (delom stvarni, delom prividni) šahove politike;[20][21]
  • Šahov neuspeh da kultiviše pobornike u šiitskom religijskom vođstvu da se usprotive Homeinijevoj kampanji protiv njega;[22]
  • Fokus vlade na praćenje i suzbijanje Narodnih mudžahedina Irana, komunističke Tudeh partije Irana, i drugih levičarskih grupa, dok je popularnija religiozna opozicija rasla, organizovala se, i postepeno podrivala autoritet režima;[23][24][25]
  • Autokratske tendencije koje su kršile Ustav Irana iz 1906,[26][27] uključujući suzbijanje razlika u mišljenju od strane bezbednosnih službi kao što je SAVAK,[28] i naknadnim umirivanjem koje je odavalo utisak slabosti kada je revolucija dobijala na snazi;[29]
  • Neuspeh da preterano ambiciozni ekonomski program iz 1974. opravda očekivanja;
  • Antagonizovanje ranije apolitičnih Iranaca, posebno trgovaca i prodavaca, stvaranjem jedinstvene partije (Rastakiz partija) sa obaveznim članstvom, i agresivnim mešanjem u politička ekonomska i religiozna pitanja u životima građana;[30]
  • Samouvereno zanemarivanje unutrašnjih pitanja, i koncentrisanje na izigravanje svetskog državnika tokom naftnog buma, praćeno gubitkom samopouzdanja i odlučnosti i and a slabljenjem zdravlja od kancera[31] kad je revolucija dobila na snazi;
  • Podcenjivanje snage opozicije - posebno religiozne opozicije - i nesposobnost da se iskoristi bilo politika štapa bilo politika šargarepe. Napori da se zadovolji opozicija su bili premali, i došli prekasno[32] ali nije sproveden ni koncentrisan protivudar protiv revolucionara.
  • Neuspeh da se pripreme i obuče bezbednosne snage da se izbore sa protestantima i ruljom bez preteranog pribegavanja nasilju[33] (korišćena je bojeva municija umesto sredstava za suzbijanje demonstracija),[34];
  • Personalizovana priroda šahove vlasti, gde je sprečavanje svakog potencijalnog takmaca za presto onemogućavala efikasnu vladu i dovela do razlaza između krune i vojske i političke elite,[35] i konačno do nedostatka podrške režimu od strane prirodnih saveznika kada je ta podrška bila najpotrebnija (hiljade Iranaca iz srednje i više klase su sa svojim novcem napustili Iran kad je revolucija počela).

Ideologija Iranske revolucije

uredi
 
Dolazak Homeinija u Iran 1979. godine

Ideologija Iranske revolucije se može okarakteristai kao populistička, nacionalistička i nadasve šiitsko islamistička.

Iranska revolucija se izražava u jeziku islama, to je, kao religiozni pokret sa religioznim vođstvom, religiozno formulisana kritika starog poretka, i religiozno izraženi planovi za novi. Muslimanski revolucionari gledaju na rođenje islama kao na svoj model, i vide sebe umešane u borbu protiv paganizma, tlačenja i carstva.

Ako se ostavi po strani tradicionalno klerikalno spokojstvo, ostaje obilje različitih ideoloških interpretacija islama unutar velikog saveza koji je doveo do revolucije 1979. Prve tri islamske struje su bile Homeinijeva, Ali Šarijatijeva islamsko-levičarska ideologija i Mehdi Bazarganov liberalno-demokratski islam. Četvrtu struju su predstavljale socijalističke gerilske grupe u svojim islamističkim i sekularnim varijantama, a petu je predstavljao sekularni konstitucionalizam u socijalističkom i nacionalističkom obliku.[37]

Revolucionari su se okupili protiv korupcije, ekstravagancije i autokratske prirode Pahlavijeve vladavine;[38] politike koje su pogodovale bogatima a štetile siromašnima; ekonomska i kulturna dominacija nad Iranom, i njegova eksploatacija od strane nemuslimana - posebno Amerikanaca..[39] Demonstranti su uzvikivali parole kao što je Nezavisnost, sloboda i islamska republika[40].

 
Jedna od glavnih bolnica u Teheranu je dobila ime po poznatom iranskom sociologu, Ali Šarijatiju.

Ideologiji je doprineo i Džala Al-e Ahmad, koji je formulisao ideju Garbzadedži—da zapadna kultura mora biti odbačena i da se protiv nje mora boriti kao protiv kuge ili opijata koji je otuđio muslimane od njihovih korena i identiteta.[41] Ali Šarijati je uticao na mnoge mlade Irance svojom interpretacijom islama kao pravog načina za buđenje potlačenih i oslobođenje trećeg sveta od kolonijalizma i neokolonijalizma.[42]

Međutim, autor koji je u najvećoj meri formulisao ideologiju revolucije je sam njen vođa - Ajatolah Homeini. On je propovedao da je ustanak, a posebno mučeništvo protiv nepravde i tiranije deo šiitskog islama[43], da klerici treba da mobilišu i povedu svoje vernike u akciju, a ne da ih samo savetuju. Uveo je kuranske izraze -- mustazafin ('slab')[44] i mustakbirin ('ponosan i moćan')[45]—umesto marksističkih izraza potlačen i tlačitelj[46]. Odbacio je uticaj supersila (Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država) na Iran sloganom ni istočnjak, ni zapadnjak - islamski republikanac (persijski: نہ شرقی نہ غربی جمہوری اسلامی)

Ali još bitnije je da je on razvio ideologiju pitanja ko bi treblo da rukovodi islamskom republikom, i u kom obliku vladavine. Homeini je čvrsto verovao da islam zahteva da se princip velajat-e fakih primeni na vladu, to jest da su muslimanima, i svakom drugom, potrebni čuvari, u obliku vladavine ili nadzora od strane vodećih islamskih sudija - poput Homeinija.[47]

Ovo je navodno bilo potrebno zato što islam zahteva pokornost samo tradicionalnom islamskom šerijatskom zakonu. Poštovanje ovog zakona navodno ne bi bilo samo verski ispravno, već bi sprečilo siromaštvo, nepravdu i pljačkanje muslimanske zemlje od stranen stranih nevernika. Ali da bi do ovih blagodeti došlo, šerijatski zakon se navodno mora zaštititi od inovacija i devijacija, a zbog ovoga je neophodno da islamski pravnici imaju kontrolu nad vladom.[48]

Uspostavljanje i pokoravanje ovakvoj islamskoj vladi je bilo toliiko važno da je to bio u stvari izraz pokornosti bogu i čak neophodnije od molitve i posta za islam, jer bez toga pravi islam ne bi preživeo. Ovo je bio univerzalni princip, koji se nije odnosio samo na Iran. Celom svetu je bila potrebna, i zasluživao je pravednu vladavinu, to jest islamsku vladavinu, i Homeini je smatrao izvoz islamske revolucije za imperativ[49]. Međutim, kada je u pitanju izvoz revolucije, on je rekao: to ne znači mešanje u pitanja drugih zemalja[50], već odgovaranje na njihova pitanja o poznavanju boga[51][52].

Ova revolucionarna vizija teokratske vladavine je bila u oštroj suprotnosti sa tihim šiitizmom koji je pozivao na povlačenje iz političkog života, ili barem vlasti, do povratka Mahdija[53]. Nije potrebno ni istaći da je ovakva vizija bila u suprotnosti i sa planovima i nadanjima iranskih demokratskih sekularista i levičara. U isto vreme, Homeini je znao da je široka revolucionarna baza neophodna i ohrabrivao je ove snage da se ujedine sa njegovim pristalicama kako bi zbacili šaha.[54]

Izvori

uredi
  1. Islamic Revolution, Iran Chamber.
  2. Islamic Revolution of Iran Arhivirano 2009-10-28 na Wayback Machine-u, MS Encarta.
  3. The Islamic Revolution Arhivirano 2009-02-27 na Wayback Machine-u, Internews.
  4. Encyclopædia Britannica.
  5. The Iranian Revolution.
  6. Ruhollah Khomeini Arhivirano 2007-10-08 na Wayback Machine-u, Encyclopedia Britannica.
  7. Iran Islamic Republic, Encyclopedia Britannica.
  8. Suni pres, Amuzegar, „Dinamika Iranske revolucije“, (1991), str. 4, 9-12
  9. Arjomand, Turban (1988), p. 191.
  10. Suni pres, Amuzegar, Jahangir, „Dinamika Iranske revolucije“, str. 10
  11. Harni, „Sveštenik“ (engl. Harney, „Priest“) (1998), str. 2
  12. Abrahamski Iran (1982), str. 496
  13. Benard, „Božija vlada“ (engl. Benard, „The Government of God“) (1984), str. 18.
  14. Marvin Zonis quoted in Wright, Sacred Rage 1996, p.61
  15. Iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad, „Čim Iran postigne naprednu tehnologiju, imaće kapacitet da postane nepobediva svetska sila“ Arhivirano 2006-10-20 na Wayback Machine-u, 28. septembar 2006 klip br. 1288.
  16. Širli, „Znaj svog neprijatelja“ (1997), str. 98, 104, 195.
  17. Njujork dejli njuz, 3. januar 2007, „Kako 2007. godinu učiniti Ahmadinedžadovom poslednjom na vlasti“, Majkl Rubin (engl. Michael Rubin, „How to make ’07 Ahmadinejad’s last year in power“).
  18. Roj, „Pad političkog islama“ (engl. Roy, „Failure of Political Islam“) (1994), str. 193.
  19. Makej, „Iranci“ (engl. Mackay, „Iranians“) (1998), str. 259, 261.
  20. Mackay, Iranians (1998), pp. 236, 260.
  21. Harney, The Priest (1998), pp. 37, 47, 67, 128, 155, 167.
  22. Arjomand Turban (1998), p. 192.
  23. Moin, Khomeini (2000), p. 178.
  24. Hoveyda Shah (2003) p. 22.
  25. Abrahamian, Iran (1982), pp. 533–4.
  26. Mackay, Iranians (1998), p. 219.
  27. Katouzian (1981), The Political Economy of Modern Iran: Despotism and Pseudo-Modernism, 1926–1979.
  28. Kapuscinski, Shah of Shahs (1985).
  29. Harney, The Priest (1998), p. 65.
  30. Abrahamian, Iran Between Two Revolutions (1982) pp. 442–6.
  31. Moin, Khomeini (2000), p. 188.
  32. Graham, Iran (1980) p. 231.
  33. Graham, Iran (1980) p. 228.
  34. Harney, The Priest (1998).
  35. Arjomand, Turban (1998), pp. 189–90.
  36. Islamska revolucija, Bernard Luis.
  37. Iran Analysis Quarterly Volume 1 No Arhivirano 2021-09-14 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 31. 3. 2013.
  38. Abrahamian Iran, (1982) p.478-9
  39. Graham, Iran (1980), p.233-4
  40. Islamism and education in modern Iran, with special reference to gendered social interactions and relationships, H Godazgar:498.
  41. Mackay, Iranians (1996) pp. 215, 264–5.
  42. Keddie, Modern Iran, (2003) p.201-7
  43. The Last Great Revolution Turmoil and Transformation in Iran, by Robin WRIGHT.
  44. from Q4:75
  45. Q16:22-23
  46. Dabashi, Theology of Discontent (1993)
  47. Dabashi, Theology of Discontent (1993), p.419, 443
  48. Khomeini; Algar, Islam and Revolution, p.52, 54, 80
  49. Staying the Course: the "Lebanonization" of Hizbullah - Lebanon - Al Mashriq, Pristupljeno 31. 3. 2013.
  50. صدور انقلاب به معناي دخالت در شئون مردم كشورهاي ديگر نيست.
  51. بلكه به معناي پاسخ دادن به سؤالهاي فكري بشر تشنه معارف الهي است.
  52. پيام امام (ره) به گورباچف Arhivirano 2012-04-15 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 31. 3. 2013.
  53. Abrahamian, Iran, (1983), p.15,16
  54. Abrahamian, Iran, (1983), p.478,479, 524