Hipostaza ili ipostas (grč. υποστασιςstajati pod) je filozofski pojam koji doslovno znači ono što stoji ispod, pod-stajanje (lat. sub-stantia). U filozofiji, hipostaza može biti podloga, osnova, biće, supstancija i sl.[1] U hrišćanskoj teologiji, hipostaza je kojim se određuju lica svetog Trojstva.

Hipostaziranje znači opredmetljenje nekog svojstva ili pojma. Hipostazirati znači pretvoriti u samostalno, supstancijalno, ono što to nije.[2] Po Kantu, hipostazirati znači nešto „što postoji samo u mislima uzimati kao zbiljski predmet izvan subjekta koji misli“, odnosno „njegove misli pretvarati u stvari“.[2]

Hipostaza u antičkoj filozofiji

uredi

U grčkoj filosofiji, izraz hipostaza (grč. υποστασις) je vezan sa izrazom suština (grč. ουσια). Plotin je koristio pojam hipostaza za označavanje supstancija, odnosno stupnjeva bića.[3] Plotin celinu postojećeg deli na sledeće hipostaze:

  • Jedno: neizrecivo, jednostavno, s onu stranu svakog jestva;
  • duh ili um (nus): tu spadaju platonovske ideje; s nastankom vremena dolazi do treće hipostaze;
  • duša: ona živi između onog noetičkog i čulnog i delatno je jestvo čitavog života u svemu, a sadrži i pojedinačne duše;
  • tvar: ona nije hipostaza, budući da ničemu nije podloga, sama je bezoblična, a oblikuje je duša.

Svaka hipostaza je utemeljena u višoj, a jedina koja je utemeljena u sebi samoj jeste najviša — Jedno. Isticanje ili isijavanje (lat. emanacija) je proces koji teče odozgo prema dole, od jednog ka tvari.

Povezano

uredi

Izvori

uredi
  1. Hipostaza (vokabular.org), Pristupljeno 29. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  3. Franci Zore, Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu, Pristupljeno 29. 4. 2013.