Idi na sadržaj

Transkripcijski faktor

S Wikipedije, slobodne enciklopedije

Transkripcijski faktori je oznaka za sekvencno-specifične DNK-vezujuće faktore - proteine koji se vežu za specifične DNK nizove nukleotida, čime kontroliraju prenošenje (ili transkripciju) genetičke informacije sa smislenog polulanca DNK na iRNK.[1][2] Tu funkciju imaju samostalno ili u kompleksu sa drugim proteinima, kada promoviraju (kao aktivatori) ili blokiraju (kao represori) funkcije RNK polimeraza - enzima koji kataliziraju transkripciju genetičke informacije sa DNK na RNK) za specifične gene.[3][4]

Transkripcijski faktori sadrže jedan ili više DNK-vezujućih domena (DBD), koji se vežu za specifične DNK sekvence pored gena koje oni reguliraju. Dodatni proteini kao što su koaktivatori, kompleks remodeliranja hromatinske strukture, tj. remodelatori hromatina, histonske acetilaze, deacetilaze, kinaze, i metilaze, koji takođe učestvuju u regulaciji gena, nemaju DNK-vezujuće domene i zato ne funkcioniraju kao transkripcijski faktori.[5]

Konzervacija

[uredi | uredi izvor]

Transkripcijski faktori su esencijalni za regulaciju ekspresije gena, što znači da su redovno prisutni u svim živim organizmima. Broj transkripcijskih faktora u određenom organizmu raste sa veličinom genoma; veći genomi obično imaju veći broj transkripcijskih faktora po jednom genu.

Registrirano je oko 2600 proteina u ljudskom genomu koji sadrže DNK-vezujuće domene, a za većinu se smatra da deluju kao transkripcijski faktori.[6] Zato je aproksimativno oko 10% gena u genomskoj šifri transkripcijski faktori, što ih čini najvećom familijom ljudskih proteina. Čak šta više, gene obično okružuje nekoliko veznih mesta za različite transkripcijske faktore, a djelotvorna ekspresija takvih gena podrazumijeva skupno djejstvo nekoliko različitih faktora (naprimer, hepatocitni nuklearni faktori). Kombinirajuće korištenje podskupa od oko 2000 ljudskih transkripcionih faktora lako omogućava jedinstvenu regulaciju djelovanja svakog gena u ljudskom genomu tokom razvića organizma.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Singer S., R., Gilbert S., F. (2006): Developmental Biology. Sinauer Associates, Sunderland, Mass, ISBN 0-87893-250-X.
  2. ^ Bajrović K, Jevrić-Čaušević A., Hadžiselimović R., Ed. (2005): Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo, ISBN 9958-9344-1-8.
  3. ^ Roeder R. G. (1996): The role of general initiation factors in transcription by RNA polymerase II. Trends Biochem. Sci., 21 (9): 327–335, pmid = 8870495 | doi = 10.1016/0968-0004(96)10050-5.
  4. ^ Latchman D. S. (1997): Transcription factors: an overview. Int. J. Biochem. Cell Biol., 29 (12): 1305–1312, pmid = 9570129 | doi = 10.1016/S1357-2725(97)00085-X.
  5. ^ Brivanlou A. H., Darnell J. E. (2002): Signal transduction and the control of gene expression. Science, 295 (5556): 813-818
  6. ^ Babu M. M., Luscombe N. M., Aravind L., Gerstein M., Teichmann S. A. (2004): Structure and evolution of transcriptional regulatory networks. Curr. Opin. Struct. Biol., 14 (3): 283–291.

Vanjski linkovi

[uredi | uredi izvor]

10.1093/nar/gkj143 }}