Idi na sadržaj

Sarah Bernhardt

Uredi veze
S Wikipedije, slobodne enciklopedije
Sarah Bernhardt
Sarah Bernhardt u 1880.
Rođenje
Henriette-Rosine Bernard[1]

22/23. oktobar 1844.[2]
Pariz, Kraljevina Francuska
Smrt26. mart 1923(1923-03-26) (78 godina)
Paris, French Third Republic
Nacionalnostfrancuskinja
ZanimanjeGlumica
Godine aktivnosti1862–1922
Supružnik/ciAmbroise Aristide Damala (v. 1882; s. 1889)
Potpis
Sarah Bernhardt

Sarah Bernhardt, pravim imenom Henriette-Rosine Bernard (Pariz, 22. oktobar 1844 − Pariz, 2. mart 1923) bila je francuska glumica.

Prvi put nastupila je u Comedie-Francaise 1862. godine. U početku je nosila epitet "male ružne glupače", što nije obećavalo sjajno napredovanje, ali nakon laskanja slavnog pisca Victora Hugoa, Sarah ubrzo postaje "besmrtna i božanska", genij francuske pozornice. Glumila je u različitim pariskim pozorištima, te u svom vlastitom.

Slavljena je kao najveća dramska umjetnica svog vremena.[3] Za njen glas savremenici su tvrdili da zanosi, uzbuđuje i zaluđuje. Nastupala je sve do starosti, i onda kada joj bolest oduzela čarobni glas i ljepotu. Nekoliko puta obišla je Evropu i Ameriku, a u Zagrebu je gostovala 1899. i 1909. godine. Karijeru nije prekinula ni nakon amputacije noge 1914. godine.

Sarah se na filmu prvi put pojavljuje u "Hamletovom dvoboju" glumeći Hamleta. Kasnije još, nekoliko puta nastupa u filmovima, nadahnutim njenim pozorišnim predstavama. U svim svojim filmskim ulogama zadržala je patetiku mimike i pokreta svoje pozorišne glume, ali već sama njena pojava na platnu osiguravala je komercijalni uspjeh. To se posebno odnosi na film Les Amours de la reine Élisabeth , snimljen 1912. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu, jedan od prvih uspješnih dugometražnih filmova.

Rani život

[uredi | uredi izvor]
Sarah Bernhardt, Saroni Napoleon.

Sarah je rođena u Parizu kao Rosine Bernard, kćerka Judith Bernard (1821, Amsterdam – 1876, Pariz; također poznata i kao Julie i u Francuskoj kao Youle) i nepoznata oca.[4] Julie je bila jedno od šestero djece putujućeg sitnog kriminalca jevreja Moric Baruh Bernar i Sare Herš (kasnije znane kao Žaneta Hartog; oko 1797–1829).[5] Judithin otac ponovno se oženio sa Sarom Kinsbergen (1809–1878) dvije sedmice nakon smrti prve supruge i napustio je svoju porodicu 1835. godine.

Judith se zaputila u Pariz gde je zarađivala kao kurtizana pod imenom „Youle“. Sara je kasnije svome imenu i prezimenu dodala slovo "H". Podaci o rođenju izgubljeni su u požaru 1871, ali kako bi dokazala francusko državljanstvo što je bilo nužno za mogućnost dobivanja ordena Legije časti (fra. Légion d'honneur), Sara je nabavila lažne podatke o rođenju po kojima je bila kćerka Judith van Hard i Edouard Bernardta iz Le Havrea. Kada je Sarah bila mlada, majka ju je poslala u Grandhamp, augustinsku žensku školu u blizini Versaillesa.[6]

Godina 1860. počela je da pohađa Muzički konzervatorij pri Deklemaciji u Parizu, a ubrzo je postala student pozorišta Comédie Française, gde je glumački debitovala 11. augusta 1862. godine, u glavnoj ulozi Racineove Ifigenije uz ne baš sjajne kritike. Tu se kratko zadržala. Zamolili su je da napusti ustanovu nakon što je ošamarila drugu glumicu koja je gurnula njenu mlađu sestru na rođendanskom slavlju za Molièrea.

O njenom životu postoje brojne nepoznanice zbog njene sklonosti da preuveličava i iskrivljuje. Alexandre Dumas je opisuje kao veliku lažljivicu.[7]

Sara je kao petnaestogodišnjakinja kupila mrtvački kovčeg i voljela je da spava u njemu. Kasnije je napisala da je smrt nije plašila i da je voljela da igra uloge junakinja koje na kraju komada umiru, pa je spavala u kovčegu da bi se što bolje uživela u ulogu. Njena prepoznatljivost je još od mladalačkih dana ležala u neobičnom stilu oblačenja, naročito u sandalama.

Pozorište

[uredi | uredi izvor]
Fotografija Sare Bernar iz 1865, Feliks Nadar.

Pozorišnu karijeru počela je 1862. godine. Napustila je Francusku te završila u Belgiji gde je postala ljubavnica princa Henrija (Charles-Joseph Eugène Henri Georges Lamoral de Ligne) i rodila mu sina Morisa, 1864. godine. Nakon rođenja sina, princ je predložio brak što je njegova porodica zabranila i uvjerila Bernard da ga odbije i prekine njihovu vezu.[8] Godine 1865. postala je kurtizana. Od 1866. osigurala je ugovor sa pozorištem Théâtre de L’Odéon u Parizu, gde je zabilježila svoj poznati nastup kao guslar Florentin u djelu Fransoa Kopea Le Passant (januara 1869).[9] Izbijanjem francusko-pruskog rata prestala je da nastupa, te je pozorište preuredila u bolnicu, gde je radila kao medicinska sestra i brinula se za ranjenike.[10]

Godine 1899. preuzela je pozorište „Théâtre des Nations“ na Place du Châtelet, i preimenovala ga u „Pozorište Sarah Bernard“ i 21. januara ga otvorila jednim od svojih najboljih nastupa, glavnom ulogom u predstavi „La Toska“ autora Viktorijena Sardoa. Nakon toga je slijedila Rasinova „Fedra“ (24. februara), Oktav Fejeova drama „Dalila“ (8. marta), Gaston de Vejlijev „Patron Benik“ (14. marta), Edmond Rostandov „Samarijanac“ (25. marta), i Aleksandar Dumasova „Dama sa kamelijama“ (9. aprila).

Dana 20. maja bila je premijera, njene najkontraverznije uloge, one Shakespeareovog „Hamleta“ adaptiranog u prozi, koju su joj napisali Ežen Morand i Marsel Švab. Predstava je oduševila kritičare uprkos trajanju od četiri sata.[11][12] Zaradila je reputaciju kao ozbiljna dramska glumica i postala jedna od najpoznatijih glumica 19. vijeka.[13] Upravljala je svojim pozorištem sve do smrti, kada ga je preuzeo njen sin Moris. Nakon njegove smrti 1928. godine, pozorište je zadržalo njeno ime sve do njemačke okupacije u Drugom svetskom ratu kada je promjenjeno u „Théâtre de la Cité“ zbog jevrejskog porijekla glumice.

Filmografija

[uredi | uredi izvor]
  • 1900: Hamletov dvoboj (Le Duel d'Hamlet)
  • 1908: Toska (La Tosca)
  • 1911: Dama sa kamelijama (La Dame aux Camélias)
  • 1912: Kraljica Elizabeta (Elisabeth Reine d'Angleterre)
  • 1912: Sara Bernar na Bel Ilu (Sarah Bernhardt à Belle-Isle)
  • 1915: Francuske majke (Mères Françaises)
  • 1915: Ovi su naši (Ceux de Chez Nous)
  • 1916: Jeanne Doré
  • 1923: Dopadljivica (La Voyante)

Knjige

[uredi | uredi izvor]
  • Dans les nuages, Impressions d'une chaise (1878)
  • L'Aveu, drame en un acte en prose (1888)
  • Adrienne Lecouvreur, drame en six actes (1907)
  • Ma Double Vie (1907), prevedeno kao Moj dupli život: Memoari Sarah Bernhardt (1907), William Heinemann
  • Un Cœur d'Homme, pièce en quatre actes (1911)
  • Petite Idole (1920; kao Idol Pariza, 1921)
  • L'Art du Théâtre: la voix, le geste, la prononciation, etc. (1923; kao Umjetnost teatra, 1924)

Vanjski linkovi

[uredi | uredi izvor]
Commons logo
Commons logo
Commons ima datoteke na temu: Sarah Bernhardt

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Larousse, Éditions. "Encyclopédie Larousse en ligne – Henriette Rosine Bernard dite Sarah Bernhardt". www.larousse.fr. Arhivirano s originala, 27. 5. 2017. Pristupljeno 7. 12. 2019.
  2. ^ "Sarah Bernhardt – French actress". Arhivirano s originala, 10. 3. 2018.
  3. ^ http://www.nybooks.com/articles/archives/2007/may/10/the-drama-of-sarah-bernhardt/ The Drama of Sarah Bernhardt, Robert Gottlieb
  4. ^ Godine 1859. pod tim imenom i datumom rođenja 23. 11. 1844. upisala se u Conservatoire national supérieur d'art dramatique; to je jedini zapis njenog rođenja iz vremene prije nego što su uništeni njeni rodni podaci 1871. Vidi "Snel, Harmen. The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum. . 2007. str. 9–10. ISBN 978-90-802029-3-1. Parametar |title= nedostaje ili je prazan (pomoć)". Snel smatra da su u vrijeme upisa njeni podaci bili dostupni, te nije imala razloga da skriva istinu.
  5. ^ Snel, Harmen. The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum. . 2007. ISBN 978-90-802029-3-1. Parametar |title= nedostaje ili je prazan (pomoć)
  6. ^ Gold, Arthur; Fizdale, Robert (1991). The Divine Sarah: The Life of Sarah Bernhardt. New York: Knopf. str. 17–20.
  7. ^ Gottlieb, Robert. "The Drama of Sarah Bernhardt". Pristupljeno 18. 10. 2007.
  8. ^ Madame Sarah, Cornelia Otis Skinner, Houghton Mifflin 1966
  9. ^ Aston 1989, str. 5.
  10. ^ Golf 2010, str. 121.
  11. ^ Robert 2010, str. 142.
  12. ^ Almanach des Spectacles, année 1899, 63; Octave Feuillet's Dalila; Gaston de Wailly's Patron Bénic; Morand and Schwob's Hamletfrancuski: '
  13. ^ Golden, Eve. "From Stage to Screen: The Film Career of Sarah Bernhardt". Arhivirano s originala, 28. 2. 2017. Pristupljeno 18. 10. 2007.
Preuzeto iz "https://bs.wikipedia.org/w/index.php?title=Sarah_Bernhardt&oldid=3505923"