Crna smrt
Crna smrt bila je pandemija koja je harala pogotovo Evropom u srednjem veku, odnevši živote 75-100 miliona ljudi, odnosno trećinu tadašnje evropske populacije.[1] Većina naučnika smatra da je Crna smrt bila pandemija kuge, dok neki smatraju da je bio virus sličan eboli. Analiza drevne DNK žrtava bolesti u Evropi je utvrdila da je odgovorni patogen bakterija Yersinia pestis.[2] Crna smrt nastala je u Kini 1334. godine, da bi se potom polako širila na zapad. 1346. stigla je do Egipta, Sirije i zatim Krima, a 1347. do Konstantinopolja, Sicilije i zatim južne Evrope. 1348. stigla je do Francuske, Holandije, Nemačke i Engleske, a 1349. do Skandinavije i Rusije.
Zbog svoje velike smrtnosti, Crna smrt je izazvala opštu paniku. Ljudi nisu znali odakle bolest dolazi niti kako je zaustaviti. Tražeći uzrok, mnogi su verovali da je Crna smrt Božija kazna. Međutim, pošto Crkva nije mogla da objasni i zaustavi bolest, mnogi su postali ravnodušni prema njoj i živeli po filozofiji da treba živeti što bolje dok te bolest ne pogodi, ignorišući tako savete lekara o izbirljosti što se itiče hrane i pića i izbegavanja suvišnog kontakta s ljudima. Suočeni s bliskošću smrti, mnogi nisu marili za rad ili za poštovanje društvenih i seksualnih pravila, već su pokušavali da se što bolje provedu, bez razmišljanja o budućnosti.[3] Neki su tvrdili da je uzrok bolesti natprirodan i da se prenosi vetrom, pa je trebalo ostati u kućama i zatvarati prozore. Neki su krivili Jevreje, što je rezultovalo u progonstvo istih.
Društvene hijerarhije bile su izokrenute, usled izjednačavajućeg efekta širenja bolesti.
Crna smrt je nastupila odmah posle Velike gladi 1315–1322, koja je oslabila otpornost naroda na bolest.[3]
Ova nezabeležena demografska katastrofa duboko je izmenila društveni i politički život Evrope. Glavna posledica kuge bila je kriza radne snage, praćena klasnim sukobima. Desetkovanje radne snage učinilo je rad izuzetno oskudnim, povećalo njegovu cenu i učvrstilo rešenost ljudi da razbiju okove feudalne vladavine.[3]
Prema Kristoferu Dajeru, oskudica radne snage izazvana epidemijom dovela je do promene odnosa snaga u korist nižih klasa. Dok je zemlje bilo malo, seljake su mogli držati pod kontrolom, pod pretnjom izbacivanja. Ali, kako je stanovništvo sada bilo desetkovano, a zemlje bilo u izobilju, pretnje vlastelina više nisu imale nikakve ozbiljne posledice, pošto su seljaci mogli da se slobodno kreću i pronađu novu zemlju koju bi obrađivali. Tako su, dok je letina trulila, a stoka slobodno lutala poljima, seljaci iznenada postali gospodari situacije. Na nov razvoj ukazivali su i štrajkovi zakupaca, pojačani pretnjama masovnim odlaskom na drugu zemlju ili u grad. Vlastelinske hronike lakonski beleže kako su seljaci „odbijali da plate“ (negant solvere). U njima je zabeleženo i da seljaci „više ne poštuju običaje“ (negant consuetudines) i da su ignorisali naređenja vlastelina da im poprave kuće, očiste kanale ili krenu u poteru za odbeglim kmetovima.[3]
Kao odgovor na povećanu cenu rada i obaranje feudalne rente, preduzeti su razni pokušaji da se poveća iskorišćavanje rada, bilo kroz ponovno uvođenje radne obaveze, bilo, kao u nekim slučajevima, obnavljanjem robovlasništva. U Firenci je uvoz robova bio odobren 1366. godine. Ali, takve mere su samo zaoštrile klasni sukob. Englesko plemstvo je pokušalo da obuzda cenu rada pomoću Statuta o radu, koji je ograničavao maksimalnu nadnicu, što je izazvalo Seljački ustanak u Engleskoj 1381. godine. Ustanak se širio iz okruga u okrug i završio maršem hiljada seljaka od Kenta do Londona, koji su hteli da „popričaju sa Kraljem“.[3] Između 1379. i 1382, u Francuskoj se podigao „vihor revolucije“.[4] Proleterska pobuna je eksplodirala u Bezijeru, gde je četrdeset tkača i obućara bilo obešeno. Pobunjeni radnici iz Monpeljea su poručili da će „do Božića prodavati hrišćansko meso po ceni od šest para za pola kile“. Pobune su izbile u Karkasonu, Orleanu, Amijenu, Turneu, Ruanu i konačno u Parizu, gde je 1413. na vlast došla tzv. „radnička demokratija“.[3] U Italiji je najvažnija bila pobuna „čompija“, koja je počela u julu 1382. Na neko vreme, tekstilni radnici su prisilili buržoaziju da im ustupi deo vlasti i uveli moratorijum na sve dugove nadničara; proglasili su neku vrstu "diktature proletarijata" („Božji narod“), iako su uskoro poraženi od udruženih snaga plemstva i buržoazije.[3]
Do početka XV veka, makar u Engleskoj, kmetstvo i ropstvo zaista su skoro nestali, iako je pobuna bila politički i vojno poražena, a njene vođe pogubljene. Za veliki deo evropskog seljaštva, XV vek je bio period nezabeležene društvene moći. „Skandal“ visokih nadnica koje su radnici zahtevali, mogao se, u očima poslodavaca, porediti samo s novom arogancijom koju su ovi pokazivali – s odbijanjem da rade ili da nastave da rade nakon što bi zadovoljili svoje potrebe; njihovom rešenošću da iznajme svoju radnu snagu samo za ograničene poslove, umesto na duže vreme; traženjem drugih pogodnosti, pored nadnica; i s njihovim razmetljivim oblačenjem, zbog kojeg se, prema žalopojkama savremenih društvenih kritičara, nisu mogli razlikovati od vlastelina. „Sluge su sada gospodari, a gospodari sluge“, žalio se Džon Gover u Mirour de l’omme (Ogledalo čovečanstva, 1378), „seljaci žele da oponašaju slobodnjake i oblače se u njihovu odeću.“[3]
- ↑ Austin Alchon Suzanne (2003). A pest in the land: new world epidemics in a global perspective. University of New Mexico Press. str. 21. ISBN 0-8263-2871-7.
- ↑ Haensch S, Bianucci R, Signoli M, et al. (2010). „Distinct clones of Yersinia pestis caused the black death”. PLoS Pathog. 6 (10): e1001134. DOI:10.1371/journal.ppat.1001134. ISSN 1553-7366. PMC 2951374. PMID 20949072.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 Silvija Federiči, Kaliban i veštica
- ↑ Boissonnade 1927: 314
- Crna smrt (en)
